Putin kojim se rjeđe ide

Putin kojim se rjeđe ide

Južni tok svesti: Halucinacije o Velikom Ruskom Bratu i stvarnost Rusija danas

Vladimir Putin
Vladimir Putin

Ništa ne odvraća domaći rusofiličarski bašibozluk u upornom nastojanju da nas, sve zajedno, proda za šaku rubalja, orgazmički se diveći najmoćnijem kremaljskom oligarhu, "natčoveku" koji zbog siledžijskih manira svojevremeno nije primljen ni u odeljensku pionirsku organizaciju, a danas je; krotitelj tigrova, ljuti bajker, alpski smučar, instruktor letenja ždralovima (od kojih je jedan samleven elisom njegovog helikoptera), pilot, ribolovac, džokej, nosilac crnog pojasa u džudou osmog dana i počasnog pojasa u tekvondou devetog dana, slikar čija je mazarija u ulju, napravljena za 15 minuta, otkupljena na humanitarnoj aukciji u jednoj ruskoj galeriji, za besmislenih 860.000 evra

Objavljeno: 22. jan 2014 | Svjetlana Rašić

Iskustvo nas uči da nema te sumanute i štetočinske ideje koju izvestan broj naivaca i glupaka, vođen Pavlovljevim refleksom, neće progutati "bez koske", a šačica podlaca se njome masno okoristiti, redovno je uvijajući u poslovično kurentne oblande patriotizma i brige za zemlju i narod. To što im je strategija prepuna zijajućih rupetina, nimalo ih ne odvraća od poganog nauma, sve dok nalaze mušterije za svoju buđavu robu. Naravno, oni vam neće onako priprosto odvaliti da je za naciju kombinacija snova da čim prije postane ruska gubernija (reč u bliskom etimološkom srodstvu s pojmovima guba, gubavac, gubar), već će to "naučno" dokazivati uz pomoć osvedočenih "prijatelja" iz Mile Nam Majčice, univerzitetskih "uglednika", ponajčešće poznatih kao članova opskurnog društva za odbranu lika i dela Raše Dabića.

Koliko god se trudili da iza tih debelih naslaga slina o toploj i širokoj slovenskoj duši koja neraskidivo spaja dva naroda, od kojih stariji i jači brat tobože vazda štiti onog nejakog, nađete bilo šta "opipljivo" i smisleno, zaludan vam posao.

Na Istoku ništa novo. Ni kavaljerskih donacija, ni jeftinih kredita, ni tržišta na izvol'te, ni gasa po "bratskoj" ceni, ni učinkovitog kosovskog grudobrana. Nigde nas ni u ruskim anketama o najbližim i najomiljenijim narodima.

Uprkos tome, gubernijaneri po izvesnim "žutarama" i internet portalima nastavljaju svoju plaćeničku prorusku misiju, besramno nas stavljajući u poziciju raspale kurve koja tripuje da je njen makro voli na poseban način, iako je neprestano iskorištava, kinji i preti joj da nipošto ne pokušava da uzme "radnu knjižicu" i aplicira za posao u firmi koja joj pruža bolje uslove.

Neumrli Broz je znao za jadac i pre četrdeset osme, a naročito kasnije. Nije nasedao na siledžijske pretnje Velikog Brata, niti je prihvatao da mu bilo ko iscrtava crvene linije do kojih sme ići u odnosima s ostatkom planete. Rekao je legendarno "ne" zloglasnom Džugašviliju u vreme kad smo, kao država, bili u mnogo delikatnijoj poziciji nego danas, ali ne zatvarajući vrata saradnje stražnjicom. Bio je državnik od pameti i dostojanstva. I stila.

Znao je da odvoji žito od kukolja, pa smo za njegovog života i dalje u školama prežvakvali one ruske klasike od pola tone među koricama, učili njihov jezik (kome se zalomilo, a ponajčešće ruralcima, za koje se procenjivalo da im nikakav ozbiljan svetski jezik neće zatrebati u životu), ponekad igrali i kazačok, onako iz zezanja, sentimentalisali uz "Podmoskovske večeri", iako smo već uveliko znali napamet sve hitove s Radio Luksemburga.

Vrhunac naše sveslovenske bratske ljubavi predstavljala je uviđavnost da im nikad ne priznamo da su nam čak i tršćanske kič-lutke (o "barbikama" da se ne govori) "premijer liga" za drvene babuške tupavih faca, kao i da su nam neviđeno smešni i blesavi njihovi neizbežni poklon-paketi značaka s Lenjinovim i Marksovim likom, srpom i čekićem.

Prošlo je dosta godina od tada. Mi otišli svojim putem, iskreno saosećajući s onima koji su imali nesreću da ostanu u gvozdenom "bratskom" zagrljaju. Srećom, pao i Berlinski zid, pa i njima svanulo. Da ih upitate, svi će vam reći "ne dao bog nikome takve bratske ljubavi". Otreznili se zanavek. Neki od njih, oni oko Baltika, imali su čak švedski standard pre nego što su ih je Veliki Brat pripojio svojoj imperiji.

Činilo se da smo, imajući u vidu i tuđa i svoja iskustva, u međuvremenu koliko-toliko sazreli kao nacija i da više nikada nećemo, u svesnom i prisebnom stanju, ni pomisliti da zamenimo realne interese zemlje za stupidni mit o moćnom pravoslavnom bratu koji nam, iz čiste ljubavi i empatije, vekovima "čuva" leđa.

Istini za volju, nadali smo se i da su, zakonitošću prirodne evolucije, i "braća" dosad nekud odmakla, svakako podalje od sibirskih gulaga i KGB-ovske "supervizije" ljudskih prava; da se nešto od zapadnjačke transparentnosti demokratskih procesa zapatilo i tamo; da duh Josifa Visarionoviča neće biti inspiracija i tajna ljubav nijednog aktuelnog stanara Kremlja, kao i da su vicevi o "pijanim Rusima" samo uvredljivi i predimenzionirani stereotip koji neizostavno treba da dođe pod udar PC uredbi.

Ali stvarnost uporno demantuje svaku primisao da je Rusija danas u novom novcijatom obličju, koje nema ničeg zajedničkog sa onom iz "Tihog Dona", za koji smo tek po izlasku iz školskih klupa saznali da je bezočni literarni falsifikat, dopunjavan i uobličavan od strane Staljinovih pijaraca.

Glavni, a ujedno i najsmešniji adut u rukama domaćih fanova karikaturalnog alfa mužjaka Vladimira Putina, je onaj da u Rusiji, gde god pobodeš štap, šiklja nafta ili gas, od koje naša braća mogu da žive i kuliraju do Sudnjeg dana. Kao i da za tu naftu mogu da kupe sve što im duša želi, od onih zapadnjačkih jadnika koji moraju da zasuču rukave i proizvode sijaset koječega što je ljudskom biću potrebno za normalan i kvalitetan svakodnevni život.

To što svaki učenik srednje ekonomske zna da su najranjivije zemlje koje drugima služe kao sirovinska baza i da iole osetniji pad izvoznih cena rezultira dramatičnim posledicama po standard stanovnika, rusofiličarima ne dotiče sive ćelije. Kao ni to da nafta nije endemska sirovina koja se ne može naći i na drugoj strani. Takođe ih treba podsetiti i da je "zemlja plodnih i nepreglednih prostranstava" poslednji put izvezla žito pre Oktobarske revolucije, te da ga od tada neprekidno uvozi, kao i više od polovine jestivih namirnica. Nemoguće je sakriti i činjenicu da je "veeeelika Rusija", u poslednjih nekoliko decenija, od neborbenih artikala, civilizaciji poklonila jedino votku, kavijar, tetris, babuške i švercovana krzna.

Stvarnost Rusije danas, njeno umiveno lice, čini pet-šest velikih gradova, fizionomije svetskih i sa pripadajućom im tajkunerijom, a sve ostalo je duboka, sumorna provincija, koja počinje već na njihovim obodima i u kojoj živi većina stanovnika, okovanih siromaštvom i besperspektivnošću života. O razmerama bede govori i slučaj otpuštene radnice zoološkog vrta iz Kalinjingrada, koja je uhvaćena da krade hranu namenjenu medvedima.

To je zemlja u kojoj ljudi ne umiru pijani od sreće, već alkohol godišnje odnosi više od 40.000 života; gde je prosečan ljudski vek 16 godina kraći nego u Japanu, a 14 nego u Evropi. Takođe, Rusija je, prema podacima UN, pri vrhu top liste po broju ubistava na 100.000 stanovnika, četiri puta većim nego u SAD.

Odavno je posustala i "velika", a kakva bi i bila, ruska "kolhozno-sovhozna" književnost. Zasija tek poneko rusko ime, uglavnom sa sigurne, zapadne adrese. Ni Tolstojevom čukununuku se ne da cimanje s piskaranjem i nastavljanjem literarnih tradicija slavnog pretka, ali ni da živi u njegovoj postojbini, pa, kako mediji prenose, pokušava da zaradi neku kintu prodajući zapadnim bogatašicama spermu s pedigreom, "visokooktanskog" IQ-a.

Nekada čuveno rusko obrazovanje takođe je spalo na niske grane - među 500 najboljih svetskih univerziteta, prema studiji jednog pekinškog instituta, nalazi se oko 300 američkih, a samo dva ruska.

Imperijalna istorija Majčice Rusije glede njenog ponašanja prema svojim gubernijama je duga, besprizorna i duboko opominjuća za sve koji imaju pameti i drže do dostojanstva sopstvene nacije. Posledice Staljinovih "humanih" preseljenja miliona stanovnika "pogrešnog" etniciteta u Sibir ili neke druge pustoline, ni do danas nisu sanirane. Da ne pominjemo sveopštu rusifikaciju ličnih imena u SSSR, ćirilizaciju "latiničnih" naroda, masovno zatiranje nacionalnih kultura, surovo egzistencijalno unazađivanje zemalja Varšavskog ugovora, od kojeg se ex-Istočna Nemačka do danas nije oporavila. Dok Južna Koreja, održavajući prijateljske veze sa Zapadom, izrasta u privrednog giganta Istoka, Putinova administracija podržava represivni režim Severne Koreje, zemlje koja je strašilo planete.

Svoje čvrstorukačke ambicije karijerni KGB-ovac, aktuelni nosilac stanarskog prava u Kremlju, bez ustezanja demonstrira i na svojim sunarodnicima, pomno pazeći da im "višak" demokratije ne "udari u glavu", pa im uskraćuje i odranije stečena prava. Među najnovijim restriktivnim uredbama najupečatljivije su - obaveza nevladinih organizacija finansiranih spolja da se registruju kao strane agenture, te antigej zakon o "zabrani propagiranja netradicionalnih seksualnih odnosa među manjinama".

U nameri da sačuva podanike od "štetnih" zapadnih uticaja, sa TV ekrana proterani su Simpsonovi, Saut park je premešten u kasnovečernji termin, a viza za prikazivanje odbijena je i filmu "Klip" Maje Miloš, s obrazloženjem da "šteti zdravlju i razvoju dece".

Nije izostao ni upliv raspojasanog klera, pa je, uz njegovo sasluženje, zabranjeno izvođenje popularne rok-opere "Isus Hrist superstar", koja je na svetskim pozornicama prisutna više od 40 godina.

Iako zemlja ne može da se podiči zadovoljavajućim natalitetom, crkva uskraćuje pravo na krštenje deci rođenoj od surogat majki, uslovljavajući taj čin pokajanjem biološke ili majke-usvojiteljice, odnosno odlaganjem krštenja do punoletstva deteta i njegove sopstvene odluke da pristupi hrišćanskoj zajednici.

Ništa od svega navedenog ne odvraća domaći rusofiličarski bašibozluk u upornom nastojanju da nas, sve zajedno, proda za šaku rubalja, orgazmički se diveći najmoćnijem kremaljskom oligarhu, "natčoveku" koji zbog siledžijskih manira svojevremeno nije primljen ni u odeljensku pionirsku organizaciju, a danas je; "krotitelj" tigrova, "ljuti" bajker, alpski smučar, instruktor letenja ždralovima (od kojih je jedan samleven elisom njegovog helikoptera), pilot, ribolovac, džokej, nosilac crnog pojasa u džudou osmog dana i počasnog pojasa u tekvondou devetog dana, slikar čija je mazarija u ulju, napravljena za 15 minuta, otkupljena na humanitarnoj aukciji u jednoj ruskoj galeriji, za besmislenih 860.000 evra.

Kako više ni preživeli golootočani ne veruju da je Rusija zemlja-div u kojoj rastu paradajzi veliki kao dinja, jedan naš tiražni dnevnik nam, sa branika tuđih interesa, upravo dojavljuje da je "ruski avion tri puta nevidljiviji od američkog F-22".

To što je vest glupa u galaktičkim razmerama, ne znači da nije i opasna, kao i brojne druge propagandne budalaštine o "bratskoj" zemlji široke slovenske duše koja je, od svih učesnica gasnog Južnog toka, jedino nas uspela uceniti da joj prepustimo većinski paket akcija i tako nas učiniti energetski zavisnim. Ostali njeni partneri u regionu ponašaju se kao zemlje kojima su sopstveni interesi najpreči, ne obazirući se na neugasle kolonijalne aspiracije nekadašnje velike sile, a danas amputirca koji još uvek ima lažni osećaj da su mu svi udovi na broju i da će povratiti staru snagu.

Podgrevanje ruskih bajki i njihovo metastaziranje po domaćim medijima pogubnije je od sapunica o Stanijinoj stražnjici i Jovaninom otuđenom vibratoru, pogotovo ako protiče uz razumevanje i prećutno odobravanje delova aktuelne vlasti, ostavljajući utisak neiskrenosti naše namere da se punopravno pridružimo porodici evropskih naroda.

izvor: e-novine.com-97432

Pretraga: 4763 - Putin kojim se rjeđe ide
Trajni link: http://sanela.info/blog/stolac_bola/?p=4763