Posljednje predavanje Zorana Đinđića

Posljednje predavanje Zorana Đinđića

BUKA: Posljednje predavanje Zorana Đinđića - Nacionalizam i patriotizam

Zorana Đinđić 1. avgust 1952. - 12.mart 2003

Zoran Đinđić
Zoran Đinđić

• Prije 13 godina ubijen je prvi demokratski izabrani premijer Srbije i lider Demokratske stranke dr Zoran Đinđić

Objavljeno: 12. mar 2016

Izvodi iz predavanja studentima banjalučkog univerziteta na temu NACIONALIZAM I PATRIOTIZAM.

Ovo je bilo posljednje obraćanje studentima prof. dr Zorana Djindjića, održano 21 februara 2003 u vijećnici Banskog dvora za vrijeme njegove posjete Banjaluci. Novinari BUKE su tog dana bili u Maloj vijećnici Banskog dvora i jedini zabilježili ovo, kako se ispostavilo, posljednje predavanje premijera Srbije Zorana Đinđića

Ovo nije neko predavanje u nekom naučnom smislu, nije ni neki govor u tradicionalnom smislu nego je naprosto pokušaj da se jedna tema osvetli sa jedne možda neobične strane, da se ona dopuni nekim argumentima koji jesu činjenično obrazloženi, gde se može naći jedno takvo mesto kao što su ovi Banski Dvori u Banja Luci da se pokrene jedan mali proces razmišljanja koji možda za nekog od vas donese i neki pomak u razumevanju nečega što je u vašim životima bitno.

Suština je svih organizovanih sistema, bilo da su pojedinačna živa bića bilo da su zajednice, bilo da su države ili društva, da se nalaze u nekom okruženju. To znači da izvan njega postoji nešto, i to što je izvan njega je njegovo okruženje koje na bitan način utiče na sudbinu, na opstanak, na uspešnost ili neuspešnost tog organizma, tog bića ili već o čemu se radi. Veoma je važno za taj organizam ili organizaciju da razume svoje okruženje, ako je moguće da ustanovi neke pravilnosti u ponašanju tog svog ukruženja i da se prilagodi tome. Naravno postoje retki izuzeci kada je organizam u stanju da toliko utiče na svoje okruženje da mu uopšte nije važno šta se u tom okruženju dešava jer ga on definiše. Npr. Amerika danas: jedan organizam koji smatra da uopšte nije bitno šta se događa u svetu koji je prirodno okruženje te zemlje, nego smatra da je ta zamlja toliko moćna da može oblikovati i dizajnirati svoje vlastito okruženje.

U istoriji su se nekoliko puta pojavili takvi primjeri koji su vodili sudaru sa realnošću ali se ispostavilo da nijedan organizam, bilo da je država ili ideologija nije dovoljno moćan da kontrolište svoje okruženje i svako koji je to pokušao na kraju je propao, od Rimskog carstva preko raznih velikih imperija. Još je Čarls Darvin kao jedno veliko saznanje formulisao sledeće: "U surovoj borbi za opstanak uspevaju, ne ni najveći, ne ni najjači, ne ni najpametniji, nego oni koi se najbrže prilagođavaju promenama u svom okruženju". To je formula uspeha. Onaj ko misli da je njegovo okruženje zapravo samo pozornica na kojoj on definiše svoja pravila, izvesno vreme možda može da živi u toj iluziji. Posle izvesnog vremena se sudara sa posledicama te svoje arogancije i na kraju strada. Znači, suština je da svako društvo ili svaka zajednica realistično shvati svoje mesto u jednom mnogo većem sistemu koncentričnih krugova: to je najpre njegov region, zatim potom šira zajednica, kontinent, pa potom celo čovečanstvo. Treba pokušati da otkrije ako je moguće koje su ravnomernosti i zakonomernosti u ponašanju tog okruženja i da pokuša to da iskoristi za svoj interes, da vidi da li se nešto dešava gde on može pronaći svoje mesto- ne da se suprotstavlja tome slepo i da na kraju strada kao Don Kihot koji se bori sa vetrenjačama, ali ne ni da se potpuno podredi tome i da naprosto parazitira na logici tog okruženja, nego da živi svoj individualni život tako da izbegne opasnosti koje ne može da savlada i naravno, da negde dobije i neki udarac jer se ne može sve predvideti, a u krajnjem slučaju uvek se nešto neočekivano desi.

To je neka opšta teorija društva i koliko god izgledala trivijalno, vrlo je poučna jer smo je mi kao narod često zanemarivali i tražili možda ponekad opravdanje u tome da mi nismo u ovome svetu, jer smo nebeski narod i za nas pravila ovoga sveta ne važe. I tako smo na kraju plaćali ovozemaljsku cenu za teoriju kojom smo željeli da pokažemo da mi nismo ovozemaljski. Ali, na kraju je ipak, merodavna ona rampa gde vam naplate cenu. Ako se ona nalazi na zemlji, onda se vi zemaljski putnik. Ako vi letite kao anđeo po nebu, onda nemate putarine koju treba da platite i onda u principu i nema troškova. Čim postoje troškovi to znači vi ste uključeni u jedan materijalni sistem i vi morate da predviđate da li su ti troškovi previsoki za vas da ih preplatite. Naravno, okruženje u kom mi živimo bilo kao nacija, bilo kao zemlja, ima neke svoje pravilnosti, ono nastaje kroz vekove i sasvim sigurno nije neki haos sa kojim se mi svakoga dana susrećemo nego poseduje određene zakonomernosti koje, ako ih pratite, pažljivo studirate, mogu da vam pomognu da se orijentišete i da predvidite šta će se događati. Znači, 89-e godine nije bilo teško predvideti propast komunističke ideologije u svim njenim elementima, i ekonomskom, i političkom, i ideološkom, i nije bilo teško tada shvatiti šta će dominirati poslednjom decenijom 20. veka, 21. veka, kako će se težište svetskih događaja pomeriti sa sukoba velikih ideologija i blokova na globalnu konkurenciju, na ekonomiju i u krajnjem slučaju na informatičke tehnologije. To nije bilo teško predvideti, ali, mnogi ljudi koji su vodili narode nisu to predvideli i zbog toga su mnogi narodi stradali, jer su bili vođeni starim idejama i pretpostavkom da se svet još uvek kreće po starim zakonomernostima. To je kao da imate mapu grada gde su ucrtane sve ulice i skretanja itd., ali je to možda mapa nekog arheološkog grada koji je tu postojao pre hiljadu godina i kad se vozite tim gradom logično skrenete u pogrešne ulice i zalutate i na kraju ne dođete na taj svoj cilj. Tako želim da obrazložim stav da postoje određeni trendovi u nečemu što se zove svet, u nečemu što se zove čovečanstvo i da za svaki narod i za svaku naciju koja želi da uspe u tom okuženju je važno da razume te trendove. Ako nije dovoljno jak da se tome suprotstavi, da promeni i nametne svoje trendove, mora da razmišlja o tome kako da se prilagodi i kako da ih iskoristi za svoje interese- svoje male interese u velikom svetu. U poslednjih sto ili dvesta godina mogu se primetiti trendovi koji su u nauci analizirani i istraživani, koji su bitni i obuhvatni da se mogu čak nazvati megatrendovima, nečim što zaista utiče na sudbina celog čovečanstva i što menja i redizajnira oblik društva na zemaljskoj kugli. Znači ne nešto što je sitno, ne nešto što je prolazno nego nešto što zaista menja faze razvoja ljudskoga roda.

Ljudsko društvo ili određeni deo ljudskog društvo se od nekog stanja kreće ka drugom stanju. To je proces koji nije završen, ali se može prepoznavati kod određenih manifestacija.

Prvi taj veliki prelazak, velika transformacija je od industrijskog ka informatičkog društva.U 19. veku se desio prelazak od agrarnog ka industrijskom, u 20. veku se desio prelazak od industrijskog ka informatičkom društvu. I to izaziva ogromne promene u mentalitetu, načinu ponašanja i razmišljanja ljudi, kojim instrumentima i oruđima se služe da zadovolje svoje potrebe i koje su kvalifikacije neophodne da bi bili uspešni. Ono što je nacije i pojedince učinilo uspešnim u industrijskom društvu nije dovoljno da bi bili uspešni i u informatičkom društvu.

Drugi veliki megatrend je takođe u oblasti ekonomije- prelazak sa proizvodne ekonomije na ekonomiju usluga, koji izaziva velike promene u strukturi društava. Postoji možda desetak karakterističnih tendencija koje menjaju strukturu društva, strukturu institucija i strukturu svesti i naravno, iziskuju drugačiji način ponašanja da bi društvo bilo uspešno. Recimo od nacionalne ekonomije ka svetskoj, od zatvorenih malih tržišta ka konkurenciji u kojoj na skoro svakom mestu na zemaljskoj kugli danas ljudi mogu da proizvedu šta žele. Znači više nema privilegije ni za jedan deo, ni za jedan narod, ni za jednu ekonomiju. Svaka ekonomija danas na svetu može da proizvodi iste stvari. Sada se postavlja pitanje šta možemo mi da proizvedemo bolje, uspešnije, brže, kvalitetnije, jeftinije da bi bili konkurentni u odnosu na to što se proizvodi u Kini, u Rusiji, u Brazili u Evopskoj Uniji ili bilo gde drugo na zemaljkoj kugli. To je nešto sasvim novo i to stvara ogroman pritisak svetske konkurencije i iziskuje pripremu vlastitih kapaciteta i potencijala za oštru međunarodnu konkurenciju. Zamislite sada uporedo kao neki primer da vaši fudbalski klubovi igraju u nekoj igri u kojoj su Manchester United, Sao Paolo, Milan i svi ti svetski klubovi. Ako želite da dobijete neku utakmicu to bi iziskivalo ogromne pripreme, trening i sasvim drugi pristup igri. Znači, lako je biti prvi u seoskoj ligi, ali postavlja se pitanje da li će u 21. veku seoske lige da postoje ili će sve biti jedna liga u kojoj možete biti ili među najboljima ili da budete na začelju. Nema više ili ste najbolji, ili ste najgori, znači samo postoje uspešni i neuspešni.

Više ne postoji istok-zapad, komunisti-kapitalisti, katolici-pravoslavni, ovi ili oni.

Postoje uspešni ili neuspešni. I to je svetska liga 21. veka. Pre svega u ekonomiji, a onda naravno i u idejama, u inovacijama, u kvalitetu institucija i u svemu drugome što prati taj trend. Takođe postoji jedan trend od centralizacije ka decentralizaciji, od toga da su se odluke ranije donosile na hijerarhizovan način, u jednom centru, i da su ih onda drugi nivoi organizacije društva samo sprovodili, ka tome da se delegira, da se decentralizuje i da se odluke donose na onom nivou društva gde su ti organi koji na kraju sprovode te odluke, blizu građanima i gde građani mogu da ih kontrolišu, i da ponašanje tih organa tretiraju kao servis koji služi građanima, a ne kao sprovođenje neke volje vlasti.

Ako pogledate ovo o čemu ja sada govorim videćete da se zapravo kod svih njih radi o nečem sličnom, o nečemu što je bilo statično, što je bilo materijalno, što je bilo sadržajno kreće sve više ka nečem što je fleksibilno, pokretno i što počiva na komunikaciji, na brzini, na snalaženju, nečemu što bismo mogli da nazovemo procedura umesto supstance.

Naravno, u svemu tome se onda postavlja pitanje, šta je sa zemljama, sa narodima, nacijama, šta se sa njima događa. Očigledno da ono što smo preneli iz evropske i svetske prošlosti, a to su čvrsto definisani suvereniteti, države sa svojim vladama, sa svojim nadležnostima, da se to takođe postepeno utapa u ovaj jedan opšti trend.

Više uticaja na ekonomiju jedne zemlje danas ima MMF i Svetska banka ili američke federalna rezerve koja utvrđuje kamate na kredite u dolarima, nego što ima ekonomska politika jedne zemlje, jer sve to što se događa na svetskom finansijskom tržištu više utiče dugoročno na ekonomsku politiku jedne zemlje od uticaja jedne vlade. Znači, tu više nema takvog ekonomskog suvereniteta jedne zemlje. Slično je sa politikom.

Udruživanje u Evropsku uniju praktično vodi odricanju velikog dela državnog suvereniteta pojedinih država koje su se tu udružile i taj proces integracije praktično obuhvata sve veći broj država sa krajnjim rezultatom da će negde za dvadeset, trideset ili pedeset godina postojati neka svetska organizacija kao svetska vlada, koja će se bazirati na dobrovoljnom odustajanju od državnih suvereniteta stotina država. Ali to bi bila velika iluzija, kada bi izveli zaključak da nacionalni interes i države nestaje. Ja mislim da bi to bilo pogrešno.

Mislim da se one samo transformišu i da se prilagođavaju ovim trendovima koje sam opisao, ali da neće doći do onoga o čemu je Kant sanjao u svom eseju o večnom miru ili o čemu je Marks sanjao, proleteri svih zemalja, ujedinite se. Pa smo svi isti, pa nema granica, nema nacija, nema država nego je čovečanstvo jedna nacija. Ne, mislim da će bar onoliko koliko mi možemo da predviđamo istoriju u narednih sto godina nosioci i zapravo glavna pravna lica i entiteti koji tu budu nastupali ipak biti države i nacije koje su organizovane u te države. Ako je megatrend u poslednjih sto godina bio u rastakanju onoga što je bilo stabilno, čvrsto, statično postavlja se pitanje nekog kolektivnog identiteta. Šta se onda događa sanjim, sa nacionalnim identitetom, sa tim što se unutar jedne države definište kao interes koji mora na tom svetskom tržištu ili u toj globalnoj konkurenciji da bude branjen, štićen? Uvek govorimo o tome kada govorimo o jednom organizmu i njegovom okruženju, da taj organizam prilagođavajući se tom okruženju mora da uspe da bi ostvario svoje ciljeve.

Mislim da uz ove trendove, koje je lakše analizirati, koji se odnose na ekonomiju i na institucije, možemo da postavimo jedan trend koji se odnosi na kolektivni identitet, a koji u istoj meri opisuje šta se to togađa sa tim kolektivnim identitetom u modernizaciji društava. Ja mislim da se to može opisati kao prelazak od nacionalizma ka patriotizmu, pri čemu je nacionalizam izraz kolektivnog identiteta u jednom relativno statičnom društvu. Mislim da je pogrešno smatrati da razvoj u tom domenu modernizacije od nacionalizma vodi ka internacionalizmu. Znači, nije pandan nacionalizmu internacionalizam. Ako je nacionalizam kolektivni identitet jednog statičnog u principu ruralno-industrijskog društva, onda ne znači da se kolektivni identitet jednog modernog društva izražava kroz internacionalizam. Internacionalizam je na potpuno drugom koloseku. On funkcionalno ne zadovoljava tu potrebu za identitetom koji je zadovoljavao nacionalizam u jednom drugom tipu društva. Mislim da je jedan pravi pandan nacionalizmu, patriotizam.

Mislim da je, ako obratimo pažnju na strukturu koja je prisutna u svim ovim procesima, ako želimo da je prenesemo na proces formiranja kolektivne svesti, karakteristika nacionalizma njegova supstancijalnost, da se odnosi na neku etničku ili neku drugu pripadnost, da je statičan, da polarizuje, da nije komunikativan, da ne može da se uključi u konkurenciju, u razmenu što je uslov za uspeh u modernom društvu, nego je on zapravo karakterističan za statična društva i za zauzimanje pozicija i busija u statičnim društvima. I možete da vidite da taj vid kolektivne svesti zaista postoji samo u onim društvima koja su zaustavljena u svom razvoju na drugim linijama, znači i ekonomsko, i državno i istorijski, društvima koja postoje u regijama gde se taj proces nije normalno odvijao, nego je imao određene istorijske blokade i zastoje i kao posledica toga imamo društvenu strukturu koja onda kao svoj kolektivni identitet proizvodi jedno statičko osjećanje, kao što je osjećanje nacionalizma.

Druga stvar koja je tu bitna je da su za nacionalizam merodavni motivi. Za patriotizam su merodavni rezultati i posledice. I to je osnovna razlika takođe između tradicionalnih i modernih društava. Znači, vi imate mogućnost i imate istorijske primere nacionalizama koji su želeći da je unaprede uništili svoju naciju. Ali to im nije mana. U toj slici sveta najvažnije je bilo da li su oni imali nameru da pomognu svoju naciju. Ako su oni imali nameru, i mogu da dokažu da su imali nameru, oni su našli svoje opravdanje, jer oni kažu, mi smo iskreno hteli, ali na kraju je to završilo na štetu za našu vlastitu naciju, ali nismo mi krivi nego su krive okolnosti.

Ako se setite početka ove priče, okolnosti su takođe deo planiranja.

Ako biste vi planirali tako kao da ne postoji svet nego da samo postojite vi, onda ste vi Bog, a ako ste Bog, onda nema rasprave. Ali ako niste Bog, onda uvek postoji okruženje u kome vi morate da planirate svoju strategiju, i ako to okruženje na kraju odbije vašu strategiju i dovede do neuspeha, onda ste krivi vi, a nije kriv taj svet. Znači, uvek ako ne uspete da se snađete u jednom okruženju nije kriva priroda. a međunarodna politika vam je kao priroda. Oluje, tornada, poplave, sve se to dešava i tu nema baš mnogo moralnih razmišljanja. Tu postoje odnosi snaga, sila i vi to treba da razumete i kroz sve nekako da prođete, a da ne nastradate. Onaj ko moralizuje tu sitaciju i ko kaže, ja imam namere i sa tim namerama onda ulazi u nešto i na kraju dobije po glavi. je ili naivan ili nesposoban. To je, zapravo, karakteristika tih tradicionalnih društava gde se ono što je upravljanje društvom moralizuje ili ideologizuje. I da se kaže, mi želimo nešto, mi imamo dobre namere, mi imamo dobre motive, a da li ćemo uspeti, to ne zavisi od nas, to zavisi od nečega drugoga, pa ako ne uspemo, onda kažemo, verovatno postoji neka svetska zavera koja je naumila da sve naše namere osujeti. I onda smo mirni, jer smo našli obrazloženje zbog čega nikad ne uspevamo.

Međutim, ako kolektivni identitet baziramo na nečem modernom obliku kao što je patriotizam, onda ćemo umesto etiku namera imati etiku odgovornosti i gde ćemo praktično umesto da obrazlažemo šta smo mi hteli, da obrazlažemo zašto su ti rezultati takvi kakvi jesu, i da umesto da držimo moralne govore da smo mi dobri i kakva sve prava imamo, vršićemo detaljne analize koliko šansi, sve to što mi želimo, ima da uspe. I onda ćemo polagati odgovornost za posledice, a nećemo tražiti opravdanje za motive. I to je ogromna razlika. I na toj razlici se lomi pitanje da li mi kao srpski narod možemo da uđemo u 21. vek, sa jednom modernom formom kolektivnog identiteta, ili ćemo pokušati da izgradimo neke mehanizme modernih društava u industriji, u privredi, u institucijama, a u svojoj svesti ćemo zadržati jedan arhaični vid kolektivnog identiteta koji će se bazirati na tom moralističkom pristupu, gde odgovornost nikada nije na onima koji sprovode neku aktivnost, nego je uvek na okruženju koje možda neće prihvatiti tu aktivnost nego će je odbiti.

Znači, jako je važno da se nekom refleksijom naše istorije vidi, šta su to razlozi što smo mi često doživljavali neuspehe, a da pri tome niko nema osećaj da polaži neke račune i niko ne misli da je on grešio, i svi misle da su drugi krivi. I da li je to jedna pozicija koja u budućnosti bar obećava manje poraza nego u prošlosti. Ja mislim ne. Ja mislim da je to pozicija koja u budućnosti u priličnoj meri garantuje da doživljavamo ono što smo doživljavali u prošlosti. Znači ako prilazite jednom problemu na isti način, možete da očekujete da ćete dobiti isti rezultat kao što ste dobijali i ranije. Ako je taj rezultat bio loš, menjajte pristup. Ako nećete da menjate pristup, nemojte da se žalite što ćete opet imati ponovo iste rezultate. Znači ako želimo da budemo uspešniji u 21. veku nego što smo bili u 20. veku, mi moramo da redefinišemo svoj odnos prema sebi i prema svom okruženju, analizom trendova koji se događaju u svetu....

Stepen demokratičnosti u smislu učešća i participacije građana u donošenju odluka nikada nije bio veći u istoriji čovečanstva nego što je danas. Znači, to su neke realne činjenice. Ponekad se to smetne s uma, jer imate neke primere zloupotreba, jer je ogromna moć skoncentrisana sada u nekim instrumentima zbog toga što su društva dobila ogromnu moć. Ali u relativnom smislu, danas se vlast mnogo manje zloupotrebljava nego ikada u istoriji. I imidž vlasti je danas gori nego ikada u istoriji zbog toga što postoi jedna demokratska svest koja ne toleriše ni namanje zloupotrebe, čak ni priču o zloupotrebama, što ne znači naravno da nema zemalja u kojima ne postoje velike zloupotreba i što ne znači da se ovo što govorim odnosi baš na sve zemlje. Ali mislim da ne treba biti pesimista jer je politika nešto plemenito.

Najveća opasnost od jednog pesimističkog opisivanja politike je u tome da pošteni i časni ljudi ne žele da se bave politikom, jer je politika nešto loše i kroz medije je prikazana kao nešto loše u svakoj zemlji, ne samo u našoj. Onda se praktično događa jedna dobrovoljna negativna selekcija da oni koji imaju dobro mišljenje o sebi i o svom moralu, kažu neću da se bavim politikom jer se političari korumpirani, političari su lopovi, političari su prevaranti i onda na kraju zaista nema dovoljno dobrih ljudi koji bi preuzeli odgovornost za nešto što je najvažnije, a to je opšte dobro. Tako da se može desiti da kroz tu kampanju koja se spontano vodi, na kraju zaista politika postane ono što danas u medijima važi, a to je, delatnost koja prlja ljude. Mislim da je potrebno i u nacionalnom interesu da se rahabilituje pozitivan pojam politike i da se shvati da ne možete dopustiti lošim ljudima da vode državu u kojoj živite vi i u kojoj će da žive vaša deca. Morate da se potrudite da na važne položaje dođu dobri ljudi, jer ništa vama ne vredi što vi dnevno nešto radite i privređujete ako on to na kraju sve upropasti. I može vas milion takvih da budu dobri koliko god hoćete. Ako na kraju neko u vaše ime to upropasti, onda bolje da ni vi niste to privređivali- bolje da ste spavali ili da ste pecali. Znači, politika je instrument za obavljanje velikih poslova u jednom društvu bez koga ne može ništa da se uradi. Danas nema ni jednog društva bez politike i oni koji pričaju o tome da treba eksperti nešto da rade, oni hoće da vas prevare.

Znači mora da se prizna činjenica da su u modernim društvima politička struktura, političke institucije jedini instrument koji može da služi za obavljanje velikih društvenih projekata. Društvo mora da kontorliše taj instrument i svaki pojedinac mora da bude zainteresovan za kvalitet tog instrumenta, jer od kvaliteta politike zavisi njegova bezbednost, njegov život i njegova budućnost. Najbolji način je uključiti se u to, jer je participacija takođe jedan veliki megatrend od reprezentativne demokratije ka participativnoj demokratiji. Znači od toga da glasate jednom u četiri godine za nekoga, do toga da svakoga dana ili u svojoj lokalnoj zajednici ili kroz različite građanske inicijative vi zapravo vršite pritisak i utičete na dnevno donošenje odluka koje su važne za vas. To je nešto što daje kvalitet jednom društvu. Ne znam koliko ste vi zainteresovani i motivisani za to, ali ako niste, onda nemojte posle da se ljutite što će u vaše ime biti donešene odluke koje će biti na vašu štetu.

Mi u svetu nemamo prijatelje. To je loša vest. Mnogo manje loša vest je da niko u svetu nema dobrih prijatelja i u svetu niko nikog ne voli. Samo postoje protokoli. Postoji diplomatija gde se sad to na lepši način prikazuje. Znači, svako brani svoj interes i svako voli nekog drugoga u sklopu svog interesa. Ako se negde pojavi neka gužva onda nastrada onaj slabiji. Znači na autoputu kada vozite, ako voziš fiću i tamo se oni šleperi ili cisterne pretiču nemoj da se trpaš jer ćeš na kraju ti da nastradaš. To da li je on prešao na levu stranu, na desnu stranu, to će kasnije sveti Petar da raspetljava, ali ćeš ti biti na nebu. Znači proceni svoju situaciju, svoje mogućnosti, proceni putanju tih šlepera ili, šta je već, Amerika, ili Rusija, ili Kina ili ko se već kreće na tim autoputevima i vidi kako da se udeneš u to i da na kraju stigneš na svoj cilj. U principu taj autoput je dovoljno širok. Ako si vešt vozač, autoput je dovoljno širok da svako može da stigne na svoj cilj. Neki meni kažu, mi smo pravoslavni narod i zbot toga mi nemamo šansu. Grci su pravoslavni narod, ali su Grci iskoristili priliku pa su se priključili nekom konvoju i oni idu u zaleđu nekog konvoja i to vrlo uspešno. Pre trideset godina smo mi za Grke bili Amerika. Danas su Grci za nas Amerika. Grčka ima veliki bruto društveni proizvod. Znači, Grčka proizvede godišnje više nego 50 miliona nas koje sam pomenuo: Hrvatska, Bosna, Srbija, Crna Gora, Makedonija, Albanija, Rumunija, Moldavija, Bugarska. Svi zajedno manje proizvedu nego Grčka koja ima- devet miliona stanovnika.

To je posledica njihovog prilagođavanja i toga što su oni jednog trenutka shvatili gde se kreće svet i rekli: hajde i mi da smo sa tim svetom, ne protiv njega, ne ni da se utopimo u njega. Oni vrlo jasno imaju svoj nacionalni interes- ako treba sa Turskom da stave veto, oni će ga staviti i njihovo veto u Evropskoj Uniji je dovoljno da Turska ne može da uđe u Evropsku Uniju. Znači to je jedan model koji mi moramo da izaberemo. Nema trajnih prijateljstava i nema trajnih neprijateljstava u međunarodnoj politici. Postoje neke konstelacije, gde se određene snage nađu na drugoj strani i uvek treba proceniti koji je rizik i ako je rizik suviše veliki treba se sklanjati iz tih situacija. Mi to nismo bili u stanju da procenimo u Beogradu. Vi ste ovde samo kolateralna šteta loše procene u Beogradu jer naprosto u Beogradu nisu u tom trenutku odlučivali ljudi koji su mogli da razumeju šta se događa u svetu. Oni su mislili da je pad Berlinskog zida jedan incident i da će duplo veći Berlinski zid biti izgrađen devedesetih godina. 89-te. je greškom srušen, ali će 92-ge, 93-će, 94-te biti Kineski zid prenesen. Naravno, to je bilo glupo. Bilo je jasno da pravac svetkih događaja ide u tom smeru, da je socijalizam i kao ekonomija, i kao ideologija i kao sistem poražen, da se raspada i da treba tražiti budućnost na nekoj drugoj strani. I mi smo platili tu cenu.

Velika bi greška bila ako tu cenu dvostruko platimo. Znači jednom smo je platili i drugi put je plaćamo zato jer ćemo stalno time da se bavimo i da ćemo celu budućnost da obnavljamo kosovskim porazom. Jednom smo poraženi, a onda celu istoriju, od toga pravimo mit. I naravno mi to onda možemo da prikažemo kao svoju pobedu. Ali jasno je da je to bio poraz. Ali ako vi od poraza napravite pobedu, onda vi praktično slavite svoj poraz. Umesto da kažemo, to je bilo, to se desilo, analizirajmo zašto se to desilo, bili smo nejedinstveni, nismo dovoljno razumeli situaciju, desilo se ovo, desilo se ono. Hajde da nešto uradimo da to ispravimo i da u sledećoj situaciji budemo na strani pobednika. I mislim da je to naravno moguće. Ali vam treba izvesna pozicija: da biste bili igrač po pravilima svetske igre, morate da ispunite određene minimalne uslove da biste bili prihvaćeni kao igrač. Ako stalno remetite pravila i stalno kažete ja neću ovo, ja neću ono, ja hoću samo ono što se meni sviđa, oni vas isključe i kažu: izađi tamo na klupu i tamo igraj po svojim pravilima. Znači tu mora da se nađe jedna mera poštovanja pravila i naravno nekog fauliranja, a da sudija ne primeti ili raznih kombinacija koje vas vode da postignete gol i da na kraju pobedite.

Mislim da mi kao narod imamo problem sa time što su naši lideri suviše egocentrični i samozaljubljeni i oni misle da sve postoji samo zbog njih. Na zapadu, kroz razvoj njihovih demokratskih društava lider je činovnik naroda i nacije i on je održiv samo ukoliko vodi napred i u onoj meri u kojoj on daje neki plan gde nacija može da uspe na tom putu. Može da pogreši. Ali onoga trenutka kada on svoj neki interes stavi iznad interesa nacije i kaže: mada sam ja postao problem, ja neću da se sklonim, jer, eto, ljudi me podržavaju- tog trenutka on gubi kredibilitet. I samo još nešto da kažem na jednu bolnu temu za nas: zbog čega je na Balkanu politika mnogo više mitologizovana nego u ovoj klasičnoj centralnoj Evropi. Zbog toga što smo mi imali problem sa nacionalnim državama. Mi smo bili praktično narodi u stranim državama. Imali smo Austrougarsku i Tursku imperiju i u tim imperijama koje su bile države smo mi imali neki svoj položaj, ali nismo imali svoju državu. I onda se taj kolektivni identitet ostvarivao kroz etnički identitet, nije mogao da se ostvaruje kroz političke institucije jer ih nije bilo i nije moguće da ih bude. Pošto kolektivni identitet postoji, on se izražavao kroz jezik, kulturu i veru jer su to bili jedini atributi za prepoznavanje zajednice. Nije bilo države nego je bila zajednica. Da nekoga pitate ko je najbolji stručnjak za jezik, kulturu, veru - pisci, pesnici, popovi - da li su oni najbolji predstavnici jednog modernog identiteta. Ne baš. Zašto? Zato što oni teže preterivanjima, teže isključivosti, teže poeziji, mitovima, jer je to njihov posao. I ako pogledate našu politiku u poslednjih sto-dvesta godina, vi ćete videti da u njoj ima više propovedi nego političkih programa. To se prikazuje kao politički program.

Ali kada vi to pročitate i vidite da se tu nude u priličnoj meri neproverljive stvari, razne priče iz prošlosti, razni simboli, sve ono što nije loše kao deo neke opšte političke kulture, ali je vrlo loše ako treba da bude deo jedne operativna politika u kojoj vam treba jasan plan, srategija, proverljiv plan koji može da se analizira onda to nije dobro. Vi treba da naprivite jednu ekipu i kažete: molim te napravi nekoliko scenarija na osnovu onoga šta može sve da se desi, ako mi hoćemo da to uradimo. Vi imate vrlo malo naših političkih programa, srpskih, koji počivaju na tom modernom konceptu politike, ali imate mnogo, mnogo onih koji počivaju na kombinaciji poezije i verskih propovedi i zbog toga mi nismo baš bili preterano uspešni, jer jedno je držati zapaljive govore i obaraćati se emocijama, a drugo je planirati jednu ozbiljnu državnu politiku.

Ako vi pogledate Francusku, Englesku, Njemačku, Austriju vi ćete videti veći stepen "nacionalizma" nego kod nas. Ali to tamo nije prepoznato kao nacionalizam. To je patriotizam. To što su Amerikanci uradili u Vijetnamu, to nije bio nacionalizam, to je bio patriotizam zasnovan na pogrešnim pretpostavkama, ali na kraju se to onda izračuna i kaže se: to je bila greška. Hoću da kažem, da je naš hendikep delimično u tome što mi svoj nacionalni interes izražavamo na pogrešan način, vezujući ga za etničku pripadnost pre svega, za etničku razliku i jednu statičnu poziciju da je to dovelo do određenih neuspeha jer je to jedan pristup koji nije primeren modernim društvima. To ne znači da sada mi trebamo nacinalni interes da odbacimo i da kažemo: znači, alternativa je internacionalizam, neka svet radi šta hoće a mi ćemo to da sledimo. Ne. Mi moramo da redifinšemo način ispoljvavanja svog kolektivnog identiteta na sličan način na koji su to uradile nacije koje su uspešne u odbrani svojih nacionalnih interesa. Sve te zemlje koje sam ja pomenuo vrlo jasno definišu šta je to njihov nacionalni interes i brane ga, ali nisu optužene za nacionalizam. To nije baš sasvim samolicemerno da vi kažete: oni rade isto što i mi, samo oni su jači pa kažu to nije nacionalizam to što oni rade. Ne. Tu ima zaista razlike u formiranju njihovog kolektivnog identiteta. Smatram da treba da se odvojimo od tog nacionalizma kao jedne etničke pristrasnosti i stalnim insistiranja na tim tradicionalnim simbolima i vrednostima, a da istovremeno ne izgubimo nacionalni interes koji možemo da definišemo kao patriotizam. Ali ne samo nosioci vlasti nego i svi građani koji žive u jednoj formaciji kao što je Republika Srpska, kao što je Srbija, kao što je Jugoslavija, Srbija i Crna Gora, mogu da ono što je bitno za unapređenje njihove zemlje vrlo lako izraze u kategorijama patriotizma. I da se ništa ne izgubi na efikasnosti toga a da ne budu izloženi opravdanoj kritici da je to nešto primitivno, da je to nešto arhaično i da to ne može da se komunicira na svetskom nivou kao što nacionalizam kao poruka, kao ideologija nije komunikativan. Vi ne možete sa tim, osim u tim nekim zemljama gde postoje verski sukobi i gde naravno postoje slične emocije- oni razumeju o čemu mi pričamo, ali to nije taj teren na kome se mi takmičimo.

Govorim samo o svetskim odnosima i to je ta utakmica u kojoj mi moramo da poštujemo pravila kao što ih svi drugi poštuju u određenom smislu. Naravno, ako možemo da ostvarimo neki svoj cilj sa nekim drugim mehanizmima kao što i svi drugi to rade, to treba da uradimo. Ali ne u smislu kršenja osnovnih pravila. U principu izvrdavaju svi gde god mogu, ali kada pogledate prosečno, videćete da se svetska pravila poštuju. To je neki svetski saobraćaj gde se krše ograničenje brzine, preticanje, ali to su više izuzeci nego pravila i mi moramo da shvatimo da i mi moramo u principu da poštujemo svetska pravila i da je to dobro za nas jer time ostajemo u svetskome saobraćaju. U kratkoročnom smislu može da se nešto tu uradi levo ili desno, što možda i nije baš sasvim po nekom pravilu, ali ako je to u našem interesu- to se toleriše.

Razlika između etike i morala je vrlo bitna, jer to šta je dobro za jedan narod kroz jednu javnu diskusiju- to je etika. Moral je pitanje namera da ja kažem to je dobro. Ja mislim da je to dobro i ja ću to da radim jer su moji motivi dobri. To što će se to na kraju desiti katastrofalno ja nisam kriv, ja sam to iz dobrih namera uradio. Ja to prezirem. Mislim da je to jedan izgovor slabijih. Mene ne interesuju namere. Mene intersuju posledice. Svako ima dobre namere i mislim da je to stvar pristojnosti. Ja nemam nameru da diskutujem o nečijim namerama.

Podrazumevam da svako ima dobre namere. Ali to je toliko trivijalno da me to ne interesuje. Mene interesuje šta sledi iz toga. Ako ne sledi neka posledica koja je korisna mene dobre namere ne interesuju. Ako sledi, to što će neko da kaže to su motivi ovakvi ili onakvi, ni to me isto ne interesuje. U javnom životu mene interesuju posledice koje su dobre za tu zajednici u kojoj se taj javni život sprovodi. Ako imate permanentno loše posledice, po meni je svejedno da li je na Božijoj pravdi, na nekoj drugoj pravdi zasnovano ili na dobrim namerama, jer to na kraju dovodi do propasti te zajednice koja treba na kraju da uspe. Ne može ništa da se sprovede bez tehnologije. I, namere bez instrumenata su lepe želje. I, naravno, instrumenti bez etike mogu da budu užas, jer i Auschwitz je savršentvo tehnologije, ali savršenstva da bi se ostvario zao projekat. Znači, mora da jedna zajednica neprekidno diskutuje o tome šta je dobro za nju i da u politici traži instrument za sprovođenje toga. I utoliko jedna rasprava o vrednostima i ciljevima je za svaku ljudsku zajednicu neizbežna. I nikada politika neće postati tehnologija, jer se uvek postavlja pitanje: a čemu to služi. Ako to ne služi ljudima koji u toj zajednici žive, onda je to jedna otuđena moć koju ljudi treba da sruše. I naravno da će oni da je sruše, jer zašto bi davali svoje živote da bi neko drugi u njihovo ime sprovodio svoje ciljeve. Ja mislim da je u 20. veku došlo do jedne male deformacije, jer je u tom procesu tehnologizovanja svih odnosa pomalo stvoreno jedno uverenje da je ljudska zajednica kao preduzeće ili kao neka ekonomska kategorija, pa se posmatra kroz korist i cenu. U ljudskoj zajednici će uvek ostati komonenta vrednosti, morala. Znači, nečega što je nekome važno.

I mislim da će u ljudskoj zajednici uvek ostati komponenta pravde. Znači ljudska zajednica bez komonente pravde ne može da postoji, jer je prirodno za čoveka da želi da se afirmiše, jer je osnovni atribut ljudske ličnosti za razliku od životinja, da čovek želi da doživi satisfakciju, da bude priznat, da dobije šansu da realizuje neke svoje potencijale- i to je pojam pravde. Zajednica koja to ne omogućava ne može da bude uspešna, jer ljudi bojkotuju takvu zajednicu i ne žele da učestvuju u povećanju njene moći i njenog bogatstva. Čim postavite pitanje pravde, pošto razni ljudi misle da zaslužuju razne stvari, već morate da imate pitanje demokratije što znači mogućnost da se o tome diskutuje javno i da se utvrde prioriteti u društvu. Pošto ne mogu svi zahtevi svih pojedinca da budu ispunjeni, onda se postavlja pitanje- a šta je za društvo bolje: da li da se izgradi autoput ili da se da kredit seljacima, da li da se ovo ili ono? Pošto su sredstva ograničena- a svi žele nešto, mora da se napravi jedna demokratska struktura gdje će biti ulagani društveni potencijali i te demokratske strukture treba o tome da odluče. I to je jedan uzbuljivi posao koji je praktično osnovni atribut ljudskih društava, rasprava o tome šta je pravda i pokušaj da svaka generacija definiše svoj način kako da se ostvaruje pravda.

izvor: 6yka.com-931

Pretraga: 7174 - Posljednje predavanje Zorana Đinđića
Trajni link: http://sanela.info/blog/stolac_bola/?p=7174