Muamer Zukorlić mufljuz i šibicar

Muamer Zukorlić mufljuz i šibicar

Srpsko životinjsko carstvo

Muamer Zukorlić
Muamer Zukorlić

Objavljeno: 02. jul 2016 | Biljana Stojković

Srbija je divna zemlja mogućnosti - za mufljuze, bitange, barabe, prevarante, šibicare, amoralne spodobe i slična divna stvorenja. Upravo takvi su favorizovani i samo takvi mogu prisvojiti neku malu ili veliku funkciju i, posledično, zajahati svaki trag zdrave pameti. U biologiji se teško mogu naći primeri funkcionisanja životinjskih čopora u kojima najgori i najnesposobniji upravljaju, naređuju, raspodeljuju hranu ili praktikuju bilo kakav oblik vlasti. Kod šimpanzi (uzmimo naše najbliže srodnike za primer), vođa mora biti pametan, lukav i pronicljiv, a mora se i udružiti sa takvima da bi njegova vlast bila održiva. Hoću reći, životinje ne trpe glupost!

Takođe, koncepcija evoluciono stabilne strategije predviđa, uprošćeno govoreći i u slobodnoj interpretaciji, da broj prevaranata u jednom životinjskom društvu ne može biti veliki. Ukoliko njihova učestalost previše poraste, raste i verovatnoća da će druge jedinke iskusiti prevaru i naučiti da je prepoznaju, što, konačno, vodi učestalijem kažnjavanju i eliminaciji pokvarenjaka. Životinje, dakle, ne tolerišu bitange!

Srbija, zemlja divnih mogućnosti, trpi i toleriše sve. Čak, štaviše, obožava i neguje ljudski talog. Istine radi, nismo mi danas jedinstveni u ovoj ljubavi prema nikogovićima - samo smo malo ekstremni. Oduvek sam govorila da su se ljudi, kao biološka vrsta, odlepili od sopstvene biologije (osim po pitanjima elementarnih fizioloških radnji), a ova suprotnost u temeljima društvene strategije i organizacije, u odnosu na životinjske grupe, samo dodatno ilustruje takvu tvrdnju.

Podsećanje na galeriju primitivaca, plagijatora, glupaka, pokvarenjaka i sličnih likova bez ikakvog znanja i integriteta, koji dominiraju našom (kvazi)političkom scenom, nije direktan povod za ovo izlivanje gorčine nad parodijom onoga što bi jedna država trebalo da bude. Želja mi je da listi pridodam novitet u liku i delu Muamera Zukorlića, bivšeg muftije, a sada novopečenog civila u političkom mulju.

Znamo, naravno, da je ovaj lik bio političar, lokalni drmator i biznismen i pre nego što se zvanično odlučio za carstvo ovozemaljsko. Iz njegove biografije izdvajaju se osnivanja raznih muslimanskih organizacija, nacionalnog veća, izdavačke kuće, univerziteta i fakulteta, a u praktično svim tim institucijama nije obavljao funkciju manju od predsedničke. Ne može se sporiti pravo organizovanja ili pravo na promociju kulturnih odrednica manjinskih naroda - to je, zapravo, divna stvar u ideji multikulturalnosti. Problem nastaje, međutim, kada se takve aktivnosti koriste za mobilizovanje primitivnih ratničkih osećanja, a g. Zukorlić jeste bio optuživan za podizanje međunacionalnih tenzija u raznim povodima i prilikama. Nikada se nisam mogla oteti utisku, iako dozvoljavam da sam mogla biti u krivu, da je svo to dizanje prašine služilo malo čemu drugom do sasvim ličnoj promociji jednog muftije koji je za svoju budućnost imao velike planove i koji je gajio krupne političke ambicije.

Da li se može reći da je pozicija predsednika skupštinskog Odbora za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo veliko političko dostignuće - ja stvarno ne znam. Činjenica je da je trenutno zadovoljila apetite civila Zukorlića, a premijeru Vučiću koristila da podmiri račun sa koalicionim partnerom. Kao i obično, predsednik Vlade nije imao previše zanimanja za smislenost svojih kadrovskih rešenja (od keramičara u Ministarstvu odbrane do plagijatorske bitange u Ministarstvu policije, da pomenemo samo neke od likova). Dakle, Vučić ne nalazi ništa čudno u brojnim činjenicama koje g. Zukorlića diskvalifikuju za obavljanje ove funkcije.

Prvo, kao što svi dobro znamo, obrazovanje je, prema Ustavu R. Srbije - sekularno. Možemo se uhvatiti za formalnu priliku da Zukorlić više nije muftija. Da li to, međutim, znači da je sasvim okrenuo leđa svom svetonazoru i formalnom obrazovanju koje je isključivo religijsko (Islamski fakultet u Alžiru i post-diplomske studije u Libanu)? Čak i da nije bio iskren u posvećenosti svojoj veri, ostaje činjenica da razumevanje školstva nužno proizilazi iz ličnog iskustva, a ono je, u ovom slučaju, u potpunosti okrenuto religiji. Na osnovu čega je g. Vučić zaključio da takva biografija kvalifikuje Zukorlića za bavljenje reformom i osavremenjivanjem obrazovanja u Srbiji, ostaje nejasno. Ako ga je uopšte i briga za obrazovanje i nauku, što je malo verovatno, Vučić verovatno računa na to da ni Zukorlić nije previše zainteresovan za bilo šta od tog posla. Time se, nažalost, opet vraćamo na tezu o šibicarenju u srpskoj politici.

Strategija zvana "mufljuz" dolazi do izražaja u drugoj činjenici koja bi morala diskvalifikovati Zukorlića za navedenu funkciju. Naime, ovaj lik je predsednik tzv. Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru koji nije akreditovana visokoškolska institucija. Nemanje akreditacije znači da ustanova ne zadovoljava neke od važnih uslova da bi diplome takvih fakulteta uopšte bile validne i govorile o dovoljnoj kompetentnosti u struci. Na primer, fakultet, odnosno studijski program, mora imati odgovarajuće kurikulume, kompetentne profesore, dovoljan broj nastavnika, zadovoljavajući prostor, uslove za rad, itd. Na hiljade studenata je, tako, pod rukovodstvom g. Zukorlića, završilo neke studije i dobilo nepriznate diplome. Priča se da je isti Univerzitet proizveo 60 doktora nauka. U idealnom civilizovanom svetu ovo bi se moglo označiti kao organizovani kriminal u masovnim prevarantskim aktivnostima, a nekakva finansijska inspekcija pretražila bi dotok i protok novca od prevarenih studenata. U Srbiji, kao što videsmo, za takve radnje bivaš nagrađen.

Uzimajući u obzir da Odbor za obrazovanje, nauku, tehnološki razvoj i informatičko društvo ima prilične ingerencije u procesu akreditacije visokoškolskih ustanova, sva je prilika da će Zukorlić, sa nove pozicije, konačno izdejstvovati zvaničnu dozvolu za rad. Još jednom će nam biti demonstrirano da politička družina mufljuza i baraba nema ni najmanju ideju o tome šta bi obrazovanje i nauka morali značiti jednom društvu, ukoliko uopšte postoji ambicija da se ono izdigne iz brloga.

Ovaj primer je samo jedan u moru sličnih apsurdnih događaja koji izmiču svakoj logici. Ja sam često uverena da se neko dobro zeza s nama. Ponekad pomislim i da je u pitanju socijalni eksperiment gde su građani Srbije zamorčići u nekoj ozbiljnoj komparativnoj studiji o socijalnom ponašanju životinja, sa ciljem da se još bolje razumeju mehanizmi koji karakteristike ljudskih društava toliko odvajaju od životinjskih. Valjda bi mi i takvo tumačenje zvučalo utešnije od jednostavnog zaključka da smo zaista dotakli dno sa družinom bitangi.

izvor: pescanik.net

Pretraga: 9123 - Muamer Zukorlić mufljuz i šibicar
Trajni link: http://sanela.info/blog/stolac_bola/?p=9123