Sedamdeset godina od "Tajnog govora" Nikite Hruščova: Rusija se još uvek suočava sa Staljinom
Kult Staljina nije nestao njegovim rušenjem sa prestola
• Restaljinizacija umesto destaljinizacije - Putin pokušava da oživi nasleđe brutalnog sovjetskog diktatora
• 27 feb 2026 danas-rs, S. D.
Pre sedamdeset godina, 25. februara 1956. godine, tadašnji sovjetski lider Nikita Hruščov popeo se na podijum u Palati kongresa u Moskvi i govorio više od četiri sata na temu "Kult ličnosti i njegove posledice".
U govoru koji je brzo (iako netačno) postao poznat kao "Tajni govor", Hruščov je napao svog prethodnika Josifa Staljina zbog orkestriranja državnog terora, smatrajući ga lično odgovornim za zatvaranje, deportaciju, mučenje ili smrt stotina hiljada sovjetskih građana, i ismevao njegovo vođstvo tokom Drugog svetskog rata i spoljnu politiku.
Otkrića su duboko šokirala prisutne: visoki komunisti su pozvani da ostanu i nakon završetka otvorenih zasedanja 20. kongresa Komunističke partije. Mnogi su ostali u suzama, a najmanje jedan je doživeo srčani udar, piše u analizi za Moskovski tajms (The Moscow Times) Poli Džons, profesorica ruskog jezika na Univerzitetskom koledžu Oksford.
Govor uskoro nije više bio tajna, ako je ikada i bio. O njemu se žestoko raspravljalo na partijskim sastancima i oko kuhinjskih stolova širom Sovjetskog Saveza.
Verzija teksta procurila je u inostranstvo, postavši glavna vest globalno. Tokom ostatka 1956. izazvao je pro-Staljinističke nemire u Gruziji i anti-Staljinističke proteste u Poljskoj, a najpoznatije u Mađarskoj, gde su sovjetske trupe morale biti raspoređene da uspostave red.
Kada su prošle nedelje ruski mediji obeležavali sedamdesetu godišnjicu otvaranja 20. kongresa, završni govor upoređen je sa car-bombom (AN602), najvećim nuklearnim oružjem ikada testiranim u SSSR-u.
"Razneo je sliku Staljina", tvrdila je Komsomolskaya Pravda. Ipak, državni mediji takođe ističu da "sud istorije još nije doneo konačan sud o Staljinu" i da "kult Staljina nije nestao sa njegovim 'rušenjem s prestola'".
Obe ove procene sadrže istinu. One objašnjavaju zašto govor i danas ima značaj, sedam decenija kasnije i gotovo četiri decenije od raspada Sovjetskog Saveza, u periodu pojačanih kritika sovjetske prošlosti.
Teško je zamisliti da bi današnji ruski lideri snažno osudili Staljina i staljinizam, jer se znaci ponovnog pojavljivanja kulta Staljina sve više vide širom zemlje.
Ali navodna tajnost govora, ograničene kritike Staljina i sovjetske zabrinutosti zbog eksplozivnog potencijala destaljinizacije odjekuju u opreznom pristupu Putinovog režima prema pitanju Staljina.
Tajni govor mogao je lako i da nikada ne bude održan. Istraživanje o Velikom teroru naručio je Centralni komitet krajem 1955. u okviru šire reforme sovjetskog sistema nakon Staljina. Međutim, pitanje da li objaviti nalaze javno bilo je mnogo spornije.
Čak i dok je Kongres trajao, Centralni komitet je i dalje raspravljao da li da govor bude izveden i žurno je uređivao tekst. Ipak, Hruščov se popeo na pozornicu, verovatno dodajući i neka svoja improvizovana otkrića (nema sačuvanog audio snimka niti transkripta uživo).
U roku od nekoliko meseci, partija je izdala zvaničnu rezoluciju kojom potvrđuje osudu staljinističkog terora.
Pola decenije kasnije, Hruščov i brojni drugi govornici na 22. kongresu partije kritikovali su Staljina, ovaj put preneseno putem sovjetske televizije i radija.
Kongres je takođe doneo rezoluciju o uklanjanju Staljinovog tela iz Mauzoleja na Crvenom trgu, što je izvedeno u tajnoj operaciji iste noći. Lenjinovo mumificirano telo ostaje jedini stanovnik danas, iako je Staljin 1969. dobio bistu koja i dalje stoji pored obližnjeg zida Kremlja.
Ova zvanična potvrda de-staljinizacije bila je od izuzetne važnosti. Rad kroz traumatičnu prošlost, bilo u bivšim sovjetskim zemljama poput Ukrajine i Kazahstana, ili u posleratnoj Nemačkoj i post-aparthejd Južnoj Africi, zahteva kombinaciju rada na sećanjima na lokalnom nivou sa podrškom države kako bi se obezbedila zvanična nacionalna pozicija o prošlosti.
U SSSR-u, kritike staljinizma "odozdo" premašivale su kritike rukovodstva, a Hruščovljeva pozicija kasnije nije bila sigurna. Ipak, zvanično priznanje (neke) Staljinove krivice ostalo je na snazi tokom celog sovjetskog perioda.
Do danas nikada nije postojala zvanična državna negacija Velikog terora, niti negacija činjenice da je Staljin snosio značajnu odgovornost za njega.
Ironično, jedini stvarni pokušaj došao je od Komunističke partije Ruske Federacije, koja sebe predstavlja kao zakonitog naslednika Komunističke partije Sovjetskog Saveza i njenih odluka. Prošle godine, kongres te partije razmatrao je planove da povuče svoju dugogodišnju podršku Tajnom govoru i povezanim partijskim rezolucijama, tvrdeći da su one bile iskrivljene i pristrasne.
Takvi direktni napadi na Tajni govor za sada su ograničeni na rubne delove ruske politike. Državni lideri i mediji radije minimizuju njegov značaj ili kritikuju detalje, nego da ga potpuno odbace.
Predsednik Vladimir Putin ignorisao je poslednju veliku godišnjicu 2016. dok udžbenik iz moderne istorije za srednje škole, čiji je autor njegov najbliži savetnik za istoriju Vladimir Medinski, posvećuje manje od jedne stranice Tajnom govoru, iako kasnije žali zbog štete koju je on naneo međunarodnom komunističkom pokretu.
Uprkos ovoj nevoljnosti da se odbaci sovjetska de-staljinizacija, danas postoji mnogo znakova postepenog re-staljinizma, čak i više nego u kasnom SSSR-u. Nakon 22. kongresa partije, svi spomenici i nazivi mesta posvećeni Staljinu nestali su sa mape. Nikada se nisu ponovo pojavili, uprkos blažem stavu Brežnjeva po pitanju Staljina.
Od 2010-ih godina, međutim, desetine bisti i statua Staljina otkrivene su širom Rusije i u okupiranom Krimu, a apelima da se ime Volgograda vrati u Staljingrad čini se da su bliži uspehu nego ikada od raspada Sovjetskog Saveza.
Nakon Hruščovljevog svrgavanja 1964. - delom zbog njegovih politika de-staljinizacije - partija je zauzela sve strožiji stav prema piscima, disidentima i podzemnim organizacijama koje su nastavile da istražuju staljinističke represije.
U poslednjim godinama, broj političkih zatvorenika u Rusiji naglo je porastao, dok su NVO poput Memoriala, koje su predvodile dublju de-staljinizaciju 1980-ih i 1990-ih, sada potpuno istisnute iz Rusije. Analogiju koju mnoge savremene žrtve koriste, uključujući u sudskim govorima, ne povlače sa sovjetskom represijom uopšte, već konkretno sa terorom iz 1937.
Ova je poređenja režim Putina očigledno sklon da izbegne. Njegov ambivalentni stav prema obeležavanju staljinističke prošlosti čini se jednim od načina za to. Tajni govor može pružiti mnogo inspiracije u tom smislu.
Tekst govora, iako ispunjen šokantnim novim informacijama i kritikama, izostavio je mnoga staljinistička zla (npr. glad i nasilje tokom kolektivizacije), dok je istovremeno ponavljao Staljinove lične zasluge i pozitivne doprinose sovjetskom razvoju.
Hruščov je insistirao da ništa što je Staljin učinio nije oštetilo sistem, pa stoga kritike ne bi smele ići toliko daleko. Polu-tajnost govora i naknadni stav partije (kao i promene stava) prema kultu ličnosti dodatno su pojačali ove nejasnoće.
Ublažavanje kritika iz govora u rezoluciji iz leta 1956. godine uklonilo je mnoga od njenih najšokantnijih otkrića o teroru i ratu, a istovremeno je strogo potvrdilo snagu sovjetskog sistema i kritikovalo preterano istraživanje staljinističkog sistema.
Ovo je samo jedan primer stalnih preokreta i promena u vezi sa staljinizmom tokom i nakon Hruščovljeve ere. Oni su bili manje vođeni težnjom za istorijskom tačnošću, a više zahtevima sadašnjice: pre svega, sprečavanjem fatalnog narušavanja sovjetskog sistema iznutra ili spolja.
Postoje zapanjujuće paralele sa nejasnoćama, ćutanjem i prikrivenošću politike sećanja u eri Putina. Putin je malo govorio direktno o Staljinu. Kada se javno oglašavao, obično je to bilo kako bi naglasio pozitivne doprinose Staljina u pojavi SSSR-a kao supersile.
U međuvremenu, ključna propagandna inicijativa njegove predsedničke funkcije, kult pobede u ratu, postavlja sve strože granice za kritiku Staljinovih zločina pre i tokom rata.
Takođe se čini da podstiče veću komemoraciju lidera, kako često tvrde oni koji stoje iza novih projekata spomenika.
S druge strane, "Koncept državne politike za obeležavanje žrtava političkih represija" stupio je na snagu 2015. godine i i dalje važi. Iako je ažuriranje iz 2024. godine ublažilo kritike staljinizma i upozorilo da su neke žrtve pogrešno rehabilitovane, i dalje potvrđuje posvećenost muzejima, obrazovanju i medijima o državnim represijama.
Međutim, reči i dela izgleda da se neformalno razilaze, slično kao što je bio slučaj tokom i nakon Hruščovljevog vremena. Posebno tokom 2020-ih, mnogi muzeji i druge inicijative vezane za represiju, koji su se činili u potpunom skladu sa državnim konceptom, zatvoreni su, navodno iz nehistorijskih razloga, ili su tiho stavljeni po strani.
Pre samo nekoliko dana, privremeno zatvaranje Državnog muzeja Gulaga iz 2024. postalo je trajno: novi "Muzej genocida sovjetskog naroda" će ga zameniti.
Uprkos očiglednoj nesklonosti prema Hruščovu, možda je Putinov režim naučio više iz Tajnog govora i kontrole posledica njegovog izlaganja nego što je spreman da prizna.
Objavljeno: 27 feb 2026 danas-rs, S. D.
