Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji - Beograd, 2023.
• Sa dr Predragom Cvetičaninom, docentom Fakulteta umetnosti Univerziteta u Nišu, razgovarala je istraživačica BCBP Maja Bjeloš
:: Molim Vas, pojasnite mehanizam zarobljavanja društva, odnosno koncept zarobljenog društva
Pojam "zarobljene države" je u teorijske i analize praktičnih politika ušao početkom 2000-ih da označi prvenstveno nelegalni uticaj ekonomskih oligarhija na državne organe, bilo kroz podmićivanje državnih službenika ili javnih predstavnika, bilo kroz nejasne granice između političkih i poslovnih interesa samih nosilaca političke vlasti. Tako, na primer, u jednoj od ranih definicija "zarobljene države" Helman i saradnici govore o pokušajima velikih firmi da utiču na formulisanje zakona i drugih regulativnih pravila na takav način da funkcionišu u njihovu korist, kroz različite forme korumpiranja javnih službenika i nosilaca vlasti. U kasnijim određenjima, poput onih koja daju Ana Grizmala-Busa i Rasma Karklins, akcenat je na delovanju političkih elita: pod zarobljavanjem države se podrazumeva prisvajanje državnih resursa od strane političkih elita za njihovu ličnu ili političku korist.
Radeći na Horizon 2020 projektu "Closing the Gap between Formal and Informal institutions in the Balkans" moje kolege Jovan Bliznakovski, Nemanja Krstić i ja smo primetili da pojmom "zarobljene države" ne možemo da objasnimo neformalne prakse sa kojima smo se susretali u iskazima ispitanika. Nasuprot ovom pojmu, koji se odnosi na mehanizme nelegalnog uticaja na izvršnu, zakonodavnu i sudsku vlast od strane političkih i ekonomskih oligarhija radi eksploatacije javnih i državnih resursa, pojave koje su naši ispitanici opisivali podrazumevali su "zarobljavanje" građana, aktera civilnog društva - sindikata, nevladinih organizacija, verskih institucija - i ekonomskih aktera - javnih ili privatnih kompanija i medija - u cilju reprodukcije i formalne legitimacije vladavine političke oligarhije. Za analizu ovih fenomena, u našem tekstu "State Capture or Society Capture?" predložili smo novi pojam "zarobljenog društva".
Za razliku od "zarobljene države" koja predstavlja mehanizam eksploatacije državnih i javnih resursa, "zarobljeno društvo" je mehanizam dominacije. Njegov cilj je reprodukcija političkog kapitala, odnosno održavanje kontinuiteta vladavine. Mi definišemo politički kapital kao moć kontrole, upotrebe i zloupotrebe državnih i javnih institucija i resursa. U našem društvu, a i u drugim društvima Zapadnog Balkana, politički kapital je najjači, ali najnestabilniji kapital. Drugačije rečeno, za razliku od ekonomskog ili kulturnog kapitala, koji su relativno stabilni, u slučaju političkog kapitala, ako ostanete bez političke funkcije, već sutra možete biti bez ičega. Utoliko posedovanje ovog tipa kapitala gura one koji ga poseduju ili u ubrzanu konverziju u ekonomski kapital (kroz pljačku državnih i javnih resursa koji im stoje na raspolaganju) ili u kreiranje mehanizama reprodukcije vladavine, to jest stabilizaciju političkog kapitala.
Mehanizam "zarobljavanje društva" ima tri aspekta: najpre, monopolizaciju pristupa vitalnim resursima od strane političkih partija na vlasti - prvenstveno pristupa ekonomskim resursima, poput zaposlenja i napredovanja u karijeri, ali i kroz neformalnu dodelu poslova na tenderima (za privatne i javne kompanije), kanalisanje sredstava velikih sponzora (za medije), selektivnu raspodelu pomoći koja stiže iz EU i donacija na konkursima za dodelu javnih sredstva iz budžeta (za nevladine organizacije), ali i monopolizaciju drugih resursa, poput hitnih ili skupih medicinskih usluga, stipendija i drugih. Iz toga proizilazi neizbežnost korišćenja političkih partija kao medijatora da bi se do tih resursa došlo. I, na kraju ovog ciklusa, obaveza da se te "usluge" uzvrate, prvenstveno na izborima, ali i mimo njih.
"Zarobljavanje" građana se ogleda u gotovo potpunoj nemogućnosti da se, u slabim ekonomijama u zemljama Zapadnog Balkana, na bilo koji drugi način dođe do zaposlenja (osim na najnižim nivoima) i do napredovanja u karijeri, osim preko političkih partija na vlasti. I to ne samo u državnim preduzećima i javnim ustanovama, nego u sve većoj meri i u privatnim preduzećima koja su takođe velikim delom "zarobljena". Zauzvrat, oni moraju da obezbede određeni broj "sigurnih" ili "garantovanih" glasova, među članovima porodice, rođacima, prijateljima, komšijama i da budu spremni da učestvuju u političkim kampanjama pred izbore i u političkim aktivnostima partije tokom godine (ulične akcije u vlastitim gradovima i organizovane odlaske u druge gradove radi fingiranja masovne podrške liderima tih partija, u različitim prigodama - posebno pri otvaranju novih fabrika).
Za javne kompanije i ustanove "zarobljavanje" se ogleda u sada već potpuno ustaljenoj praksi raspodele rukovodećih mesta u njima isključivo po partijskoj osnovi, na bazi koalicionih sporazuma nakon izbora i nakon toga masovnom zapošljavanju aktivista političkih partija toj kompaniji ili ustanovi, odnosno zapošljavanju ličnih veza (članova porodica, rođaka, prijatelja, ljubavnica...) u kompanijama i ustanovama koje su pod kontrolom koalicionih partnera (da to ne bi bilo uočljivo). Oni koji su dobili rukovodeća mesta u javnim kompanijama i ustanovama imaju obavezu da obezbede određen broja glasova zaposlenih u njima (uključujući tu i one koji nisu članovi tih partija), da prikriveno finansiraju partijske aktivnosti za vreme izborne kampanje i da obezbeđuju resurse potrebne za kampanju (poput autobusa, kamiona, rasvete, ozvučenja I slično).
Za privatne kompanije "zarobljavanje" se ogleda u "nameštanju" tendera za javne nabavke; tolerisanju ogromnog uvećanja vrednosti dobijenih poslova na tenderu kroz veliki broj aneksa osnovnog ugovora; selektivnoj dodeli podsticajnih kredita; oslobađanju od poreskih obaveza ili tolerisanju neplaćanja poreskih obaveza; oslobađanju od kontrole državnih inspekcija i razne druge oblike podrške (dobijanje kredita od banaka, dostavljanje pravovremenih informacija, uspostavljanje kontakata sa inostranim partnerima i dr). Privatne kompanije onda ostaju dužne da uzvrate ove usluge kroz zapošljavanje partijskih članova, finansiranje partijskih aktivnosti za vreme izborne kampanje i generalno za finansiranje delovanja političkih partija i kreiranje "crnih" partijskih fondova. Na drugoj strani, "neposlušni" budu uništavani zloupotrebom državnih službi - inspekcija, poreske uprave, sudova, policije, itd. Slični mehanizmi zarobljavanja postoje i za medije, za sindikate, za nevladine organizacije.
Pretpostavke za uspostavljanje mehanizama "zarobljenog društva" uključuju već uspostavljen režim "zarobljene države" - kontrolu izvršne, zakonodavne i sudske vlasti - od strane političke i ekonomske oligarhije; nerazdvojenost ekonomije i politike, odnosno preklapanje ekonomskog i političkog polja što omogućava političkim partijama da kontrolišu zapošljavanje, napredovanje u karijeri, raspodelu poslova na tenderima, selektivnu dodelu podsticajnih kredita i slično; nefunkcionalnost formalnih kanala raspodele resursa; slabost organizacija civilnog društva, posebno sindikata, nevladinih organizacija, crkve, nezavisnih medija; i, kao jednu od važnih pretpostavki, veru među socijalnim akterima da vladajuća oligarhija čvrsto drži vlast i ima dovoljno resursa da može da isporuči usluge koje obećava.
:: Da li proces evropske integracije i uticaji spoljnih aktera u Srbiji (npr. Rusije, Kine i drugih) doprinose zarobljavanju države i društva?
Uspostavljanju "zarobljenog društva" u Srbiji i drugim zemljama Zapadnog Balkana pogoduje i trenutna međunarodna klima. Moćni međunarodni akteri, koji vide svoje interese u ovom delu sveta, poput Rusije, Turske i u poslednje vreme i Kine i sami predstavljaju primere autoritarnih oblika vladavine. Zanimljivo je da i politika Evropske unije, koja se u poslednje vreme označava kao podrška "stabilokratiji" na Zapadnom Balkanu, doprinosi uspostavljanju ovog mehanizma dominacije. Evropska unija, naime, daje carte blanche liderima ovih zemalja, da rade šta god hoće u njihovim državama, sve dok u regionu obezbeđuju kakvu-takvu stabilnost, posebno u međudržavnim odnosima.
:: Kako biste definisali prirodu političkog režima u Srbiji?
Politički režim u Srbiji je najbliži neo-patrimonijalnom obliku vladavine. Maks Veber je odredio patrimonijalni oblik vlasti kao jedan od podtipova tradicionalnog oblika vladavine u kome je administrativni aparat postavljen od strane vladara i odgovoran direktno njemu. Karakteristika neo-patrimonijalizma u savremenim društvima pak jeste da su u njemu elementi patrimonijalne i racionalno-birokratske vlasti isprepleteni. Lične lojalnosti i neformalni odnosi patrimonijalnog tipa prožimaju politički i administrativni sistem koji je formalno konstruisan na osnovu racionalno-birokratskih principa. Iza fasade formalnih institucija, vođa donosi sve ključne odluke i postavlja sve ključne kadrove i oni lojalnost duguju njemu kao ličnosti, a ne funkciji koju obavlja. Na toj osnovi se kreiraju specifične mreže pseudo-feudalne, neo-patrimonijalne vladavine na teritoriji čitave države. Vođa postavlja "lokalne šerife", "vlasnike" gradova i varošica, kojima daje gotovo neograničeno pravo vladavine u njihovim "feudima". Oni mu zauzvrat obezbeđuju deo resursa koje koje ekstrahuju od gradjana i kompanija i, najvažnije, ukoliko žele da zadrže svoj položaj, obezbeđuju određenu kvotu glasova sa svoje teritorije.
Zarobljavanje države je moguće u bilo kom tipu političkog režima. S druge strane, zarobljavanju društva najviše pogoduje neo-patrimonijalni oblik vladavine. U zarobljenim društvima postoji fasada demokratskog društva - "politički pluralizam", "medijski pluralizam", "tržišna ekonomija" - ali je korišćenje ovih praksi tipičnih za demokratska društva onemogućeno mehanizmima socijalnog zatvaranja i monopolizacije dobara i usluga, koruptivnim praksama i zastrašivanjem. S druge strane, ključna razlika između "zarobljenih društava" i totalitarnih društava ogleda se u tome što u totalitarnim društvima ne postoji mogućnost da vladajuća oligarhija izgubi moć na izborima, dok je u "zarobljenim društvima" to moguće. Čitav složeni mehanizam zarobljavanja društva i služi tome da se to spreči - da se onemogući gubitak vlasti na izborima.
:: Ukoliko pođemo od pretpostavke da su država i društvo zarobljeni, da li je moguće da dođe do (mirne) smene vlasti na izborima?
U intervjuima sa ljudima iz političkih partija koji su bili direktno uključeni u političke kampanje, saznali smo da partije na vlasti ulaze u izbornu utakmicu računajući mnogo više na "sigurne", nego na "kupljene" glasove. Prikupljanje "sigurnih" glasova teče praktično neprestano. Najčešće u zamenu za dobijanje zaposlenja ili za obećano radno mesto za nekog člana porodice, svi ostali ostaju u obavezi da među rođacima, prijateljima, komšijama, kolegama, obezbede listu "sigurnih" ili "garantovanih" glasova. Ova lista uključuje detaljne podatke o onima koji su se obavezali da će glasati za tu partiju (ime i prezime, adresa, broj lične karte, matični broj, broj telefona). Sama mreža koordinatora prikupljanja sigurnih glasova uključuje rukovodioce čitave kampanje, rukovodioce kampanje za opštine, za mesne odbore i kao "pešački deo" nosioce liste sigurnih glasova. Zadatak koordinatora kampanje za opštine i za mesne odbore jeste, između ostalog, i da pre izbora, kao, na primer, u slučaju anketnih istraživanja, na određenom uzorku proveravaju da li su podaci iz lista sigurnih glasova tačni i da li će ljudi glasati onako kao što su obećali. A pred same izbore, da pozivaju one koji su obećali svoje glasove da u određeno vreme (recimo, između 10 h i 12 h izađu na biračka mesta). Na taj način oni mogu vrlo precizno da kontrolišu ko je ispunio svoju "obavezu" a ko nije - i da ih potom dopunski pozivaju tokom dana, da izađu na birališta. Prema našim sagovornicima vladajuće partije su u stanju da, preko sigurnih glasova obezbede između 25% i 30% od ukupnog broja izašlih birača na izbore.
Među kupljenim glasovima, s druge strane, izdvajaju se dve grupe. Jedna su Romi, gde se kupovina glasova dogovara sa starešinom romskog naselja, a dobra isporučuju uglavnom u naturi (brašno, ulje, so, šećer, živina, stoka...). Prema našim sagovornicima, dogovara se tačan broj glasova koje će to naselje da "isporuči" i ti dogovori se vrlo strogo poštuju od strane romskih birača. Drugu grupu čine primaoci socijalne pomoći, koji pred izbore dobijaju pomoć ili u novcu ili u naturi, uz prećutni sporazum da bi se za to na izborima trebalo odužiti vladajućoj partiji. Ovu grupu je teško kontrolisati, zbog njihove raspršenosti, pa vezano za nju očekivanja nisu prevelika. Prema našim sagovornicima, moguće je kupiti oko 5% od ukupnog broja birača koji izađu na izbore.
Ako Srpska napredna stranka ima 700.000 članova, onda me ne iznenadilo da na svake izbore izlaze sa između 1.200.000 i 1.500.000 garantovanih glasova. A kako su na dosadašnjim izborima pobeđivali sa oko 1.800.000 glasova, to znači da izborna kampanja ima uticaja na relativno mali broj birača. Istovremeno, s obzirom na to da na izbore u Srbiji izlazi između 3.500.000 i 4.000.000 birača, malo je verovatna smena na izborima.
Međutim, s druge strane, moje iskustvo sa režimima u Srbiji, jeste da njihova smena dolazi iznutra, da oni, posle izvesnog vremena "istrule". Tako je bilo sa Miloševićevim režimom, tako je bilo i sa Tadićevim režimom. Mehanizam "truljenja" je dosta jasan. Ovi režimi su organizovani kao piramidalne sheme, u kojima je od vitalnog interesa da za najniži sloj, onaj koji obezbeđuje stabilnost čitave piramide, postoji dovoljno resursa - posebno radnih mesta - da se zadovolje njihovi interesi i obezbedi njihova lojalnost. Međutim, zarobljena društva su stagnantna društva, ona ne koriste ljudske, ni materijalne resurse na optimalan način, pa zato ne mogu doneti napredak. Posle izvesnog perioda vladavine jedne oligarhije, počne da ponestaje resursa za podmićivanje najbrojnije grupe klijenata, pa slabi i njihova lojalnost. Otprilike u istoj fazi, oni koji su na vrhu piramide ubrzano kreću da grabe resurse da bi iskoristili još to malo vremena, dok su "njihovi na vlasti". I onda čitava piramida počne da se ruši.
:: Sagledavajući sadašnju situaciju cenila bih Vaše mišljenje o vandrednom stanju u Srbiji i borbi protiv virusa u kontekstu zarobljavanja društva i šta bi bio potencijalni scenario nakon okončanja krize i održanja izbora?
Režim Aleksandra Vučića je izvesno u silaznoj putanji. Ta prelomna tačka u krivulji vladavine svih režima u Srbije se može gotovo matematički precizno odrediti. To se događa kada pripadnici vladajućeg režima prestanu da govore o svojim planovima i svojim uspesima, jer ni oni u njih više ne veruju, nego počnu da govore samo o nedostacima svojih političkih protivnika. Teško je reći i koliko će još trajati vanredno stanje zbog epidemije korona virusa i šta će se još događati do njegovog kraja. Ono što se može predvideti jeste da će režim završetak ove zdravstvene krize pokušati da pokaže kao veličanstveni trijumf, za koji će sve zasluge pripisati prvenstveno vođi. S druge strane, nakon što se vanredno stanje okonča i euforija prođe, počeće da pojavljuju trenutno potisnute priče o tome šta se stvarno događalo po bolnicama, po privremenim bolnicama, u institucijama sa oskudnim resursima i sa nesposobnim partijskim rukovodiocima. Izvesno je, takođe, da će kriza ostaviti razorne ekonomske posledice, da će smanjiti resurse za podmićivanje partijskih vojnika, te da će broj nezadovoljnih ubrzano rasti. To će i ubrzati pad ovog režima, ali koliko će to trajati, to nije moguće reći.
Publikacija:
- Zarobljavanje države (PDF) (internal)
- Zarobljavanje države (PDF) Beogradski centar za bezbednosnu politiku (external)
Objavljeno: 16. jun 2020 | bezbednost-org
