Neprirodni brak: Peta internacionala Kine i Rusije
• Da li će Narodna Republika i Ruska Federacija pre postati "senilne" nego dominantne planetarne supersile
• Kinezi nisu priznali pripajanje Krima i četiri ukrajinske oblasti Rusiji, kao ni nezavisnost Južne Osetije i Abhazije. Moskva, sa svoje strane, ne dovodi u pitanje kineski suverenitet na Tajvanu ili na Tibetu, ali je prilično odsutna iz pacifičkog teatra gde bi bila od velike pomoći Pekingu u sudaru sa Tokiom, Seulom, Manilom, Tajpejom, Vašingtonom i Kanberom
Zbignjev Bžežinski, nekadašnji savetnik za nacionalnu bezbednost američkog predsednika Džimija Kartera, i jedan od kreatora američke politike na Evroazijskom kontinentu, izgovorio je pred smrt, pre šest godina, rečenicu koja danas zvuči proročki:
Velika koalicija Kine i Rusije ujedinjenih na animozitetu prema Zapadu a ne na ideologiji, sa Pekingom u ulozi vođe i Moskve kao pratioca, najveća je opasnost za SAD.
Iza visokoparnih definicija o početku "nove ere" ili "partnerstva koje nema ravnog u istoriji" stoje želje Pekinga i Moskve da uspostave novi svetski poredak u kome bi umesto američkog liberalno-demokratskog lidera sveta imali kinesko-ruski autokratski tandem. Moglo bi se reći da je u Moskvi, ove nedelje, rođena "Peta internacionala" političkih unuka Mao Cedunga i Josifa Staljina čiji je cilj da marginalizuje SAD, EU, Japan i Australiju i stavi pod kontrolu ostatak sveta pre odsudne bitke.
Imperijalna pozornica u mastodontskoj palati sa gigantskim zastavama i crvenim tepihom dugim nekoliko stotina metara, dva lidera, gotovo rame uz rame, sa malim stočićem između njih, pokazatelj je da je Vladimir Putin prihvatio ulogu mlađeg partnera u "partnerstvu bez granica". Odnosno, u "azijskom veku", kako je 21. stoleće definisao bivši singapurski diplomata Kišore Mahbubani.
Između dve strane postoje razlike u pristupu i načinu realizacije zacrtanih ciljeva. Putin ima "šahovsku" logiku i želeo bi da na bojnom polju pobedi liberalni Zapad, dok Si kao svaki dobar igrač veićija i poštovalac Sun Cua zna da je vrhunska umetnost u vođenju rata potčiniti neprijatelja bez frontalnog sukoba. Peking je poslednjih nekoliko godina pokazao da je mnogo uspešniji u iskorišćavanju slabosti i pogrešnih koraka drugih nego u nametanju vlastite "meke" ili "tvrde" moći.
Kada Si govori o "novoj eri", on ne misli da deli lidersku ulogu sa Putinom koji insistira na "partnerstvu bez granica". Odnos između Pekinga i Moskve je koliko neprirodan toliko i neuravnotežen. Kina ima deset puta više stanovnika, deset puta veću ekonomiju, Peking je prvi ekonomski partner Rusije, a Rusija je tek dvanaesti Kine (obim razmene između dve zemlje iznosi gotovo 200 milijardi dolara, ali je to tri i po puta manje od razmene sa SAD, a čak četiri i po puta manje od razmene sa EU), posle Severne Koreje, Rusija je zemlja koja najviše zavisi od Kine budući da 40 odsto uvoza otpada na proizvode "Made in China".
Rusija prodaje po bagatelnim cenama Kini naftu i gas, i to za juane, obavezala se i da će koristiti kinesku valutu u trgovini sa azijskim, afričkim i južnoameričkim zemljama. Takođe, u Arktičkom savetu, Moskva je postala portparol Pekinga vodeći više računa o nacionalnim interesima Kine nego o svojim.
Odnos između dve zemlje je najslikovitije prikazao ruski naučnik i analitičar Andrej Pjontkovski krsteći ga kao savez "zeca i udava". Drugim rečima, partnerstvo sa taktičke tačke gledišta može da bude inteligentan potez, ali je sa strateške strane potencijalno smrtonosna greška. Rusija je braneći se od imaginarne pretnje Severnoatlantskog saveza uletela pravo u zagrljaj "kineskog zmaja" u kojem može, u najboljem slučaju, da igra ulogu Sanča Panse.
Vladimir Putin je organizovao svečanu večeru za Si Đinpinga na istom mestu na kom je Petar Veliki proslavljao svoje pobede, uključujući i onu najvažniju nad Šveđanima 1709. godine, ali i potpisivanje Nerčinskog sporazuma 1689. godine kojim je definisana granica između kineske i ruske carevine u Sibiru.
Iza pragmatične retorike zvanične Moskve i Pekinga, i dalje se krije međusobno preziranje i potcenjivanje. Rusi i dalje gledaju na Kineze sa nadmenošću, dok Kinezi smatraju Ruse evropskim uljezima u Sibiru koji su tu došli pre tri veka i okupirali teritoriju koja im ne pripada. Takođe, Kinezi nisu nikada svarili ni stvaranje mongolske države pod ruskim patronatom.
Tempirana bomba u odnosima između Rusije i Kine je Ajgunski sporazum iz 1858. godine koji je zajedno sa Pekinškom konvencijom iz 1860. godine ustanovio granicu između Rusije i Kine. Reč je o dokumentima iz grupe tzv. Neravnopravnih sporazuma koje je kineska dinastija Ćing bila primorana da potpiše posle teških poraza u Opijumskim ratovima. Nikolaj Nikolajevič Muravjov dobio je titulu "grof Amurski" jer je isposlovao da carska Rusija postavi granicu na reci Amur, dobije slobodan pristup Pacifiku, i uveća teritoriju carske Rusije za 600.000 kvadratnih kilometara na račun carske Kine, odnosno za sedam površina današnje Srbije.
Zvanično, između današnje Rusije i Kine ne postoje granični sporovi, ali su u Pekingu uvereni da će vratiti Sibir i Mongoliju pod svoju kontrolu. U međuvremenu, propagandne mašinerije u Pekingu i Moskvi rade punom parom na zbližavanju dvaju naroda i razbijanju recipročnih predrasuda, uključujući i obostrano etničko nipodaštavanje koje često ima obrise rasizma. Istorija nas uči da ništa ne deluje tako katalizatorski u međudržavnim odnosima kao postojanje zajedničkog neprijatelja.
Imperije, po svojoj naravi, ne mogu da budu strateške saveznice jer imaju suprotstavljene interese i ciljeve, što ne znači da iz taktičkih razloga ne mogu da sarađuju, čak i blisko, kao što je sada slučaj sa Rusijom koja je napala Ukrajinu a Kina se sprema da osvoji Tajvan.
Kina je bila partner SSSR-a protiv SAD od kraja Drugog svetskog rata pa do kraja pedesetih godina prošlog veka. Zatim je, posle sukoba Hruščov - Mao Cedung zbog izostanka sovjetske podrške u Drugoj tajvanskoj krizi, Kina bila podjednako udaljena od Moskve i Vašingtona u sledećih 15 godina, sve do Niksonove i Kisindžerove pingpong diplomatije i uspostavljanja kinesko-američkih odnosa. Po padu Berlinskog zida Kina je ponovo zauzela neutralni položaj da bi sa dolaskom Si Đinpinga počela proces približavanja Moskvi o čemu svedoči i 40 bilateralnih susreta dvojice predsednika u prethodnih 11 godina.
Rusko-kineskom zbližavanju je doprinela još jedna okolnost. Gotovo sve susedne države, ili u bliskom okruženju, sa delimičnim izuzetkom centralne Azije, potražile su zaštitu od SAD, na direktan ili indirektan način, dajući Vašingtonu stratešku prednost u sučeljavanju sa "Ruskim Medvedom" i "Kineskim Zmajem". Međutim, samo pod uslovom da Amerikanci ne moraju istovremeno da vode rat na oba fronta: ruskom i kineskom.
Putin i Si Đinping su savršeno svesni da bi danas, u frontalnom sukobu sa SAD, jedan na jedan, njihove zemlje izvukle deblji kraj. Štaviše, veliko je pitanje da li bi izašle u jednom komadu iz ratnog dvoboja sa Amerikancima. Zato i Moskva i Peking kupuju vreme dok ne budu dovoljno jaki, zajedno, da se suprotstave Amerikancima.
U tom kontekstu treba posmatrati Si Đinpingovu i Putinovu promociju u doživotne vladare Kine odnosno Rusije. Ubeđeni su da za njih radi vreme, iako su oni ušli u osmu deceniju života a nacije im progresivno stare. Za dve decenije prosečni Kinez će imati blizu pedeset godina a više od trećine stanovništva će biti over 60. Slična demografska kretanja čekaju i Moskvu. Rusija i Kina bi, pre nego što postanu planetarne dominantne supersile, mogle da postanu "senilne". Ne dominira se svetom sa pedesetogodišnjacima i penzionerima. Pitajte Evropljane.
Imperije, po svojoj naravi, ne mogu da budu strateške saveznice jer imaju suprotstavljene interese i ciljeve, što ne znači da iz taktičkih razloga ne mogu da sarađuju, čak i blisko, kao što je sada slučaj sa Rusijom koja je napala Ukrajinu a Kina se sprema da osvoji Tajvan
Nepoznanica koja stvara anksioznost u američkoj administraciji odnosi se na stepen saradnje i solidarnosti koji bi mogli da ostvare Peking i Moskva u sudaru sa Vašingtonom. Najveća prepreka za solidnost kinesko-ruskog saveza je endemsko nepoverenje uprkos vrlo kapilarnoj i sinhronizovanoj propagandi Kremlja i Džongnanhaja: i Moskva i Peking i dalje sumnjaju da bi ih druga strana ostavila na cedilu kada bi bili u situaciji stani-pani.
Kinezi nisu priznali pripajanje Krima i četiri ukrajinske oblasti Rusiji, kao ni nezavisnost Južne Osetije i Abhazije. Moskva, sa svoje strane, ne dovodi u pitanje kineski suverenitet na Tajvanu ili na Tibetu, ali je prilično odsutna iz pacifičkog teatra gde bi bila od velike pomoći Pekingu u sudaru sa Tokiom, Seulom, Manilom, Tajpejom, Vašingtonom i Kanberom.
Rusija je sa bivšim centralnoazijskim republikama SSSR-a fundamentalno važno zaleđe za Kinu, pogotovo sa sve izvesnijim ratom za Formozu. Bez Rusije, kao saveznika, u stisku između američke flote u Južnom kineskom moru i istorijskih "neprijatelja", od Japana preko Vijetnama do Indije, Kina ne bi imala mnogo šansi da izađe kao pobednik.
Kinezi i Rusi osim pružanja podrške autokratama, despotima, korumpiranja političke vrhuške u državama nerazvijene demokratije, nemaju ništa drugo da ponude do antiameričke i antizapadne propagande. Ne postoji "kineski" ili "ruski" san koji bi mogao da se prodaje kao "američki" ili "evropski". Na hiljade i hiljade ljudi rizikuje živote svakodnevno da bi stigli do Evrope i SAD, što se ne može reći ni za Rusiju a ni za Kinu koliko god njihovi propagandni megafoni širili bajke o Putinovom i Si Đinpingovom režimu.
Jedan od najponavljanijih viceva u diplomatskom koru tokom osamdesetih godina prošlog veka opisuje noćnu moru Leonida Brežnjeva. Predsednik SSSR se nalazi na putu kroz budućnost. Čim je stigao na odredište, usplahireno pita svoje posiline da li je sve u redu sa "gvozdenom zavesom". "Sve je u redu, druže predsedniče...", odgovara mu činovnik zagrcnuvši se, čuje se Brežnjevljev uzdah olakšanja, a onda i završetak rečenice podnosioca raporta: "... na nemačko-kineskoj granici".
Istini za volju, to nije samo ruska već i američka noćna mora.
Željko Pantelić je novinar iz Rima i urednik geopolitike u "Velikim pričama"
Objavljeno: 23. mar 2023 | velikeprice-com Željko Pantelić
