Autokratije vs demokratije: Sve je manje "Rimljana", sve je više "varvara"
• Kako se stvara blok država sa hibridnom demokratijom ili autokratskim režimima kao kontrateža Zapadu
• Autokratski i diktatorski režimi su mnogo fleksibilniji i prilagodljiviji od zapadnih jer ne moraju da poštuju pravila, standarde, da traže političke kompromise u javnim debatama i da idu na proveru biračkog poverenja svake dve ili četiri godine
• Zapad i liberalni kapitalizam su dobili partiju sa sovjetskim centralističkim sistemom i planskom ekonomijom u drugoj polovini prošlog veka. Utakmica sa novim tehnologijama i novom tehnološkom revolucijom koja je počela između demokratskih i autokratskih režima mnogo je neizvesnija. EU i SAD ne pucaju od zdravlja kao na prelazu između 20. u 21. vek, mnogi ih vide kao slabe, dezorijentisane, kontradiktorne i bez vizije, ali snaga demokratije i slobode je upravo u njenoj sposobnosti da traži rešenja do najboljeg
Demokratije, pogotovo liberalne, koje su obezbedile najveće slobode i prava ljudima u istoriji čovečanstva, u opasnosti su i sve očiglednijem povlačenju pod udarom agresivnih despotskih režima inspirisanih imperijalizmom, nacionalizmom, suverenizmom, komunizmom i islamizmom, ali i političkih snaga unutar samih liberalno-demokratskih država koje podrivaju temelje pravne države i bagatelizuju dostignuća viševekovne borbe za prava i slobode čoveka, pojedinca.
Zvuči kao klasična istorijska neslana šala, ali Sjedinjene Američke Države (SAD) same su sebi napravile problem i dovele u pitanje svoju dominantnu poziciju na planeti. Od Prvog svetskog rata, kada su SAD preuzele ulogu barjaktara i zaštitnika demokratskih i liberalnih država od Velike Britanije, ponašale su se, kako je to Frenklin Ruzvelt definisao, kao "arsenal demokratija", promoter modernizacije i kasnije globalizacije sveta.
Nijedna zemlja na svetu nije imala toliko koristi od "Paks Amerikane" (Pax Americana) kao Kina. Amerika je omogućila svom rivalu da postane druga ekonomija na svetu otvarajući mu zapadna tržišta i omogućavajući mu slobodan pristup novim tehnologijama. Kina nije nikada u istoriji imala sigurne granice kao u prethodnih nekoliko decenija, što se videlo i kroz minimalnu potrošnju za vojsku do pre dvadesetak godina. Prosperitet nije bio dovoljan komunističkim liderima u Pekingu, on je bio samo sredstvo za stvarni cilj: obnavljanje "Centralne imperije". Zato moraju da sruše "Paks Amerikanu" i globalizovani svet u kome su najviše profitirali dok kineski mediji predstavljaju Si Đinpinga kao kormilara koji vodi kineski brod kroz oluju.
Slične stvari se mogu reći i za Rusiju. Posle pada Berlinskog zida, zapadne granice Rusije nisu nikada bile tako sigurne u istoriji. Poljska, švedska, francuska i dve nemačke invazije na Rusiju bile su deo nepovratne prošlosti. Nikome nije padalo na pamet da ugrozi teritorijalni integritet Ruske Federacije, što se videlo i kroz stanje armija evropskih članica NATO, bilo kroz naoružanje, bilo kroz brojnost.
Kremlju nije smetalo proširenje NATO iz bezbednosnih razloga, već zbog imperijalnih prikrivenih snova. Naime, kada je Moskva prihvatila miran raspad SSSR i Varšavskog pakta, to je bio taktički potez jer je shvatala da nema kapacitet i resurse da drži pod kontrolom sovjetsku imperiju. Radilo se o "strateškom povlačenju" da bi, kada se za to ukaže prilika, vratili pod svoj uticaj nekadašnje delove imperije. Ulazak u NATO bivših sovjetskih republika i članica Varšavskog pakta je praktično osujetio dugoročne planove Kremlja.
Amerika se opredelila za kvalitet i vernost nauštrb kvantiteta, veličine i značaja partnera u NATO. Amerikancima trebaju saveznici koji su spremni da podnesu žrtvu kada to od njih traže, odnosno one zemlje čiji se interesi poklapaju sa američkim ili se bar pretvaraju da je tako.
Vlasti u Moskvi, Pekingu, Ankari i u državama Persijskog zaliva su posebno alergične na liberalizam, individualizam, građanske slobode i prava. U njihovim očima se radi o ideologijama i svetonazorima dostojnim prezira jer kako može čovek da preferira život ispunjen malim i individualnim zadovoljstvima, veličini i slavi naciona i države za koju treba žrtvovati sve?
Da se našalimo, oni nisu odmakli mnogo od baba iz pesme Đure Jakšića "Otac i sin", koji ne može da se načudi što mu sin na vašaru pored sablje, koplja, pištolja ili konja želi da mu "babo kupi pečenja jarećeg".
Istovremeno, pomenuti režimi inspirisani komunističkom, nacionalističkom ili islamističkim ideologijama, šire antiamerikanizam jer ne mogu da se pomire sa istorijskim pravilom da svaka država kada treba da bira između dve imperije ili kontinentalne sile, bira onu dalju kao zaštitnika ili saveznika. Budući da je Amerika daleko od svih na Evroazijskom kontinentu, logično je da je biraju za zaštitnika ili se obraćaju Vašingtonu za pomoć. Marko Nikezić, lider, uslovno rečeno, srpskih liberala u KPJ na prelazu iz šezdesetih u sedamdesete godine prošlog veka, imao je običaj da kaže:
Da sam Meksikanac, plašio bih se Amerike; da sam Vijetnamac, plašio bih se Kine; a pošto sam Jugosloven, plašim se Sovjetskog Saveza.
Od Francuske i Američke revolucije kada su posejane klice demokratskih, pravnih, građanskih država, prvi put se beleži promena tendencije i porast autokratskih, diktatorskih i kleptokratskih režima na planeti. U 2012. godini smo imali najmanji broj zemalja sa autokratskim tout court režimima, tek 11 odsto. Za malo više od jedne decenije njihov broj je porastao za 50 odsto i sada svaka šesta država ima diktatorski režim, dok je broj izbornih autokratija skočio na 35 odsto.
Broj zemalja koje se mogu definisati kao demokratske je u slobodnom padu, a pogotovo onih koje nazivamo liberalno-demokratskim. Države u kojima građani uživaju u garantovanim slobodama i pravima svedene su na 19 odsto u Ujedinjenim nacijama. Izborne demokratije su pale na 30 odsto i u tom "loncu" imamo svega i svačega, od latinoameričkih hibridnih demokratija do članica EU poput Poljske i Mađarske u kojima je odnos prema pravima, slobodama, podeli vlasti i medijima možda i bliži ruskim nego evropskim standardima.
U državama sa tvrdim diktaturama, autokratskim i kleptokratskim režimima živi preko pet i po milijardi ljudi, u izbornim demokratijama malo manje od milijardu i po, dok samo milijarda živi u pravno uređenim i slobodnim zemljama u kojim je čovek građanin a ne podanik ili deo podjarmljenog ili omađijanog kolektiviteta u ime nacije, ideologije ili religije. Nije iznenađenje da je broj država koje su uvele sankcije Ruskoj Federaciji gotovo identičan sa zastupljenošću liberalnih demokratija, i da u zemljama koje nisu osudile agresiju Rusije na Ukrajinu živi dve trećine svetske populacije.
U diplomatskim krugovima u Briselu se sve češće čuje konstatacija da "ako je ruska agresija na Ukrajinu bila cunami, razilaženje Zapada sa Kinom će imati efekat klimatskih promena". Cilj te klasične diplomatske doskočice je da dočara različitost razmera opasnosti koje dolaze po EU i SAD od Rusije i Kine. Međutim, postoji još jedan mračniji scenario u kojem Kina koristi Rusiju protiv Zapada kao što je Vašington upotrebio Peking protiv Moskve tokom Hladnog rata, po Kisindžerovom receptu.
- "Despotije svih zemalja, ujedinite se", mogao bi se u jednoj rečenici opisati program u čiju realizaciju je krenuo kineski predsednik Si Đinping. Iza propagande Pekinga, koliko slatkorečive toliko i perfidne, o ravnopravnosti država i nemešanju u unutrašnje stvari, režim u Džongnanhaju predano radi na stvaranju bloka država, tzv. globalnog juga, protiv Zapada, odnosno stvaranju svoje sfere uticaja koja bi bila suprotstavljena američkoj.
Defakto podrška Rusiji u agresiji na Ukrajinu, ubrzano naoružavanje i opremanje mornarice koja po brojevima premašuje američku, uspostavljanje hegemonske pozicije u centralnoj Aziji kroz Šangajsku organizaciju za saradnju, vojna pomorska baza u Džibutiju na moreuzu Bab el Mandeb (najvažnijem uz Malajski prolaz za kinesku ekonomiju), združene pomorske vojne vežbe sa Rusijom i Iranom na ulazu u Persijski zaliv, postizanje načelnog sporazuma o obnovi diplomatskih odnosa između Irana i Saudijske Arabije, pakt bezbednosti sa Solomonskim Ostrvima na Pacifiku, pridobijanje siromašnih država u Africi sa kleptokratskim režimima kroz program "Global Development Initiative", snažan upliv u Latinsku Ameriku (Honduras se sprema da otprizna Tajvan i uspostavi diplomatske odnose sa Pekingom, a moguće je da tim putem krene i Paragvaj ako dođe do promene vlasti), ulazak u istočnu i centralnu Evropu kroz program "17 + 1" koji je u međuvremenu postao "14 + 1" pošto su Litvanija, Letonija i Estonija izašle iz njega, kupovina strateških luka u celom svetu pa i u Evropi, grozničava trka da se stavi pod kontrolu svaka strateški važna primarna materija za nove tehnologije, pokušaj da se plasira u što više država kineska 5G infrastruktura i nova tehnologija video-nadzora sa prepoznavanjem lica, upotreba juana kao alternative za plaćanje u dolarima, stvaranje paralelnog sistema za prekogranične bankarske transakcije (CIPS umesto SWIFT)... sve su to jasni znaci o ambicijama Kine.
Komunistički režim u Pekingu krenuo je u direktnu diplomatsku ofanzivu da kroz cementiranje "neutralnog" stava najvažnijih država "globalnog juga" prema ruskoj invaziji na Ukrajinu (što je u suštini maskirana podrška Moskvi) širi svoj uticaj nauštrb SAD i EU, i stvara blok država sa hibridnom demokratijom ili autokratskim režimima kao kontratežu Zapadu.
Vodeća parola agitatorske kampanje Pekinga koja se veoma sviđa Moskvi, ali i kleptokratskim režimima u Persijskom zalivu i Ankari, glasi: "modernizacija ne znači vesternizacija". Kao u distopijskim romanima, kineska propaganda širi uverenje da tehnološki napredak nije vezan za ljudska prava, slobode, nezavisne medije, građanska društva. U svetskom poretku po kineskom ukusu svi smo pod orvelovskom 24-časovnom kontrolom: u kući, na internetu, na ulici i javnim mestima, premreženim mini-kamerama koje mogu da prepoznaju svako lice.
Megafoni iz Pekinga, ali i Moskve, Ankare, Dohe, Rijada i Abu Dabija, preko televizija i medija pod kontrolom, već decenijama predstavljaju na perfidan način SAD i EU kao neokolonizatorske sile, dok iza te propagandne zavese Kinezi, Rusi, Turci, Katarioti, Saudijci korumpiraju režime u Africi i Aziji, pomažu diktatorima i kleptokratama da učvrste vlast, eksploatišu prirodne resurse, a kada im odgovara zapodevaju ratove ili stimulišu migrantske talase prema Evropi kako bi destabilizovali članice EU.
U kineskom, odnosno mandarinskom jeziku ne postoji pojam koji odgovara reči "saveznik". Imperije nemaju saveznike, pogotovo one koje sebe doživljavaju kao "centralne", poput Kine. Imperije imaju klijente, vazale, satelite, "korisne idiote", mlađe partnere. U njihovoj viziji sveta nema mesta za saveznike jer bi to značilo da im priznaju ravnopravni status. Kina nikoga ne smatra saveznikom, ko to zaboravi ili previdi kajaće se gorko i natenane, bez obzira na to da li se radi o Moskvi, Beogradu, Braziliji, Pretoriji ili Teheranu.
Vladimir Putin i Si Đinping su se sreli čak 40 puta od dolaska na vlast vođe Kineske komunističke partije. Si je, kao i Mao Cedung, izabrao Moskvu za premijernu destinaciju i kada je prvi put stao na kormilo "Centralne imperije" 2012. godine i sada kada je dobio, defakto, doživotni mandat. Kada je Mao prvi put došao kao pobednik u građanskom ratu sa nacionalistima Čang Kaj Šeka, u decembru 1949. godine, proveo je nekoliko dana tumarajući Moskvom jer Staljin nije želeo da ga primi stavljajući mu do znanja ko komanduje i gde mu je mesto u novoj komunističkoj imperiji koja je išla od Elbe do Južnog kineskog mora. Tek kada je Mao pripretio da će se okrenuti Amerikancima ako ne bude primljen, vrata Kremlja su mu se otvorila i Moskva je priznala tek rođenu Narodnu Republiku Kinu.
Sedamdeset četiri godine kasnije uloge su se zamenile. Rusija je postala marioneta u rukama Kine.
Ako u prvom momentu invazija na Ukrajinu nije bila u interesu Kine imajući u vidu usporavanje privrednog rasta druge ekonomije sveta i krize u nekoliko važnih sektora, počev od tržišta nekretnina, sada u Pekingu smatraju da je sukob niskog intenziteta idealan scenario za realizaciju geopolitičkih ciljeva i ekonomskih pogodnosti. Što sukob bude duže trajao, to će Rusija biti sve više zavisna od Kine, Evropa će biti izložena velikim izazovima poput energetske diverzifikacije (ova zima je prošla odlično jer je bila blaga, ali je rano vikati pobeda jer do 2026/2027. godine Evropa neće biti u potpunosti nezavisna od ruskog gasa), a SAD su umesto skladištenja i slanja oružja na Formozu, u slučaju eventualne kineske invazije na Tajvan, morali da ga preusmere u Ukrajinu. U Pentagonu se procenjuje da će im trebati, sa ovim ritmom proizvodnje, barem četiri godine da nadoknade ono što su namenili za Tajvan a završilo je u Ukrajini.
Vrlo je indikativna "inovativna" ideja kineskih, iranskih i saudijskih pregovarača da ne koriste jedini jezik koji govore svi (engleski) tokom dijaloga o obnavljanju diplomatskih odnosa Rijada i Teherana, nego da svako koristi maternji sa prevodiocima. Sa tim gestom su želeli "urbi et orbi" da pokažu kako mogu da se pronađu diplomatska rešenja ne samo bez predstavnika SAD i EU već i bez njihovog radnog jezika.
Sporazum je predstavljen kao mnogo veći uspeh nego što zaista jeste, mada ostaje važno svedočanstvo o ulasku Kine kao političkog aktera, a ne samo ekonomskog, srednjoistočno bure baruta. Uspostava diplomatskih odnosa između Saudijske Arabije i Irana je u međuvremenu postala mnogo manji problem u odnosu na posrednički rat koji vode dve strane preko leđa građana Jemena.
Kina je vešto iskoristila priliku koja joj se ukazala. U Vašingtonu i evropskim prestonicama i dalje imaju problem da se sretnu sa Muhamedom ibn Salmanom koji je direktno povezan sa svirepim ubistvom Džamala Kašogija. S druge strane, u Iranu traje jedan od najdužih i najokrutnijih obračuna teokratskog režima sa devojkama i ženama koje ne žele da žive po pravilima bogomoljaca.
Muhamed ibn Salman je iskoristio pregovore u Pekingu da ojača svoju poziciju u odnosima sa Vašingtonom kako bi izdejstvovao "dozvolu" od predsednika Džoa Bajdena da se vrati za glavni sto u regionu. Iran jednostavno nije mogao da kaže "ne" Kini jer zahvaljujući Pekingu i u manjoj meri Moskvi uspeva da izbegne bankrot i zaobiđe zid sankcija SAD i EU.
Autokrati i diktatori nemaju nikakav problem da prave međusobne saveze protiv demokratskih i liberalnih režima. Nije to specijalnost samo azijskih despotija. Tako je bilo sa nemačkom, austrougarskom i turskom carevinom u Prvom svetskom ratu, zatim sa nacistima i komunistima, pa Nemačkom, Italijom, Japanom i Španijom u Drugom svetskom ratu. Savezništvo Rusije, Kine, Irana protiv Zapada, podržano indirektno ili gledano sa velikim simpatijama u arapskom delu Persijskog zaliva i otpadničkim državama širom planete realnost je sa kojom se u Vašingtonu i Briselu već ozbiljno suočavaju.
U Turskoj je u jeku predsednička izborna kampanja. Ako Redžep Tajip Erdogan ostane u predsedničkoj fotelji, Ankara će nastaviti da igra svoje duple igre sanjajući obnovu neoosmanlijske imperije ili barem zone interesa od Egejskog mora do Sinkjanga. Sa jednom nogom u NATO, sa drugom ispod stola sa Moskvom, Pekingom i Dohom.
U sledećih nekoliko godina Indija će izrasti u novi planetarni centar moći. Nju Delhi se sve aktivnije uključuje u velika međunarodna pitanja i traži svoje mesto. Indija je prirodni neprijatelj Kine i Pakistana i to neće biti lako promeniti. Odnosi sa SAD su znatno uznapredovali, ulazak u "Quad" (SAD, Indija, Japan i Australija) važan je plus za Vašington. Međutim, Indija će pokušati da igra svoju igru što se već videlo po pitanju ruske agresije na Ukrajinu. Azijski potkontinent je postao najveći uvoznik ruskih energenata i posle Kine prvi trgovinski partner Rusije. Do pre godinu dana ruska nafta i gas su činili samo jedan posto indijske energetske pogače, danas su se popeli na čak 20 odsto. Na taj način je Indija, uz Kinu, najviše doprinela da Rusija relativno bezbolno prođe prvu godinu sankcija zapadnih zemalja.
Autokratski i diktatorski režimi su mnogo fleksibilniji i prilagodljiviji od zapadnih jer ne moraju da poštuju pravila, standarde, da traže političke kompromise u javnim debatama i da idu na proveru biračkog poverenja svake dve ili četiri godine.
Evropska unija je kao regulatorna velesila sama sebi vezala ruke, praktično je sebe ugušila sa prevelikim brojem normi. Evropa je žrtva svoje megalomanije da svoj regulatorni sistem nametne celom svetu, odnosno da se uspostavljaju visoki standardi na svim meridijanima. To je možda bilo moguće do pre 15 godina, pre finansijske krize iz 2008. godine, ali više nije.
Insistiranje na visokim antikorupcijskim standardima u trećim zemljama, počev od zapadnobalkanskih, postalo je kontraproduktivno. Novac koji je EU već odvojila ne može da bude povučen i to otvara prostor igračima poput Kine, Turske ili iz petromonarhija u Persijskom zalivu da uskoče u prazan prostor. EU tako gubi uticaj i tzv. meku moć a despotije postaju poželjni partneri.
Zapad i liberalni kapitalizam su dobili partiju sa sovjetskim centralističkim sistemom i planskom ekonomijom u drugoj polovini prošlog veka. Utakmica sa novim tehnologijama i novom tehnološkom revolucijom koja je počela između demokratskih i autokratskih režima je mnogo neizvesnija. EU i SAD ne pucaju od zdravlja kao na prelazu između 20. u 21. vek, mnogi ih vide kao slabe, dezorijentisane, kontradiktorne i bez vizije, ali snaga demokratije i slobode je upravo u njenoj sposobnosti da traži rešenja do najboljeg.
Amerikanci su tu u velikoj prednosti nad Evropljanima, jer kako reče Čerčil, samo je njima data geostrateška privilegija da greše dok ne naprave pravi potez (geografska pozicija - Amerika još uvek nije vodila nijedan rat zato što je njena teritorija ugrožena).
Zapadne demokratije neće morati samo da se brane u sledećim godinama od spoljnih napada nego će morati da pokažu na delu da i u digitalizovanom svetu sloboda, pluralizam, tolerantnost, lična inicijativa i solidarnost jesu dobitne karte u sudaru sa despotskim centralizovanim i kontrolisanim sistemima. Sloboda za koju se danas borimo je različita od one iz prethodnog veka. Ne radi se više o radikalnoj individualnoj slobodi, već o inteligentnoj, koju delimo sa drugima da bismo je bolje branili od onih koji bi da nas svedu na broj i bezličnu kolektivnu masu.
Željko Pantelić je novinar iz Rima i urednik geopolitike u "Velikim pričama"
Objavljeno: 23. mar 2023 | velikeprice-com Željko Pantelić
