Izbori u Crnoj Gori - velika nervoza i uzbuđenje u Beogradu, a zašto
Pobedom Jakova Milatovića Crna Gora je potvrdila da je krenula napred, što se već počelo dešavati na parlamentarnim izborima 2020, na kojima DPS Mila Đukanovića posle decenija vladavine nije dobio većinu. Pa se opet nešto promenilo i ta dinamika ohrabruje. Pobedom Milatovića na predsedničkim izborima okončana je vlast Mila Đukanovića koja je trajala preko tri decenije, što je definitivno potvrdilo da je CG zasićena Đukanovićem i da traži nešto novo i drugačije. Rekla bih da se CG opredelila za neki srednji put, koji bi otklonio koliko unutrašnje podele i sukobe toliko i spoljašnje, pre svega sa Srbijom. Da li će u tome uspeti veliko je pitanje, jer u Srbiji vlada Vučić koji nije voljan da primi pelcer smenjive vlasti. Za razliku od Crne Gore koja menja vlast i opet će je smenjivati, jer je očito osnažila svoje građane i građanke, a i ukupno društvo je postalo sposobnije da izražava svoju volju i težnje.
U Srbiji vlast ne želi smenjivost, naprotiv: Vučićev jedini cilj je da se on lično održi na vlasti, naročito sada kada zbog poteza koje je morao da povuče oko Kosova jačaju desničarske, nacionalističke stranke, od kojih su neke direktna ispostava Moskve. Zato je pitanje da li mu promene u Crnoj Gori štete ili prema njima može biti indiferentan. Ako novi predsednik želi da uspostavi bolje odnose sa Beogradom, a meni se čini da je to u planu, mada ne baš kao najvažnija stavka, pitanje je koliko će Vučiću to odgovarati. Nisu došli baš njegovi kojima se nadao. U Srbiji nema većine koja bi smenila Vučića, sem što raste opasnost s desne strane, od nacionalista koji ga optužuju da je izdao Kosovo. Što samo potvrđuje u kom je problemu Srbija: umesto da jačaju demokratske i proevropske stranke, bujaju one suprotne. To je ta naša mrtvaja. Imamo desnu radikalsku vlast sa svojom opsesijom oko Kosova, a i u opoziciji imamo opet desničare nacionaliste, dok proevropske partije stagniraju i nisu dovoljno artikulisane. Vidim da Đilas traži izbore, ali ne i kakvu je računicu napravio.
Iz naše autokratske mrtvaje zapanjeno smo gledali dva duela predsednika Mila Đukanovića sa svojim konkurentima: Mandićem iz prosrpskog Demokratskog fronta, a zatim i sa kandidatom iz Pokreta Evropa sad, pobednikom Jakovom Milatovićem. Očito je da u toj susednoj zemlji postoje slobodni mediji, pre svega televizije na kojima smo mogli da gledamo te duele. Mediji su sve vreme kampanje prenosili tačne informacije kako bi ljudi upoznali glavne političke oponente. Impresivno je bilo i brzo brojanje glasova. Neko će reći da je to lako sa malim brojem glasača, jer Crna Gora je mala zemlja. Kada sam prošle godine bila desetak dana u Francuskoj gledala sam tamošnje predsedničke izbore i videla kako su, 10-15 minuta pošto su zatvorena birališta, na svim televizijama saopšteni rezultati, a ko je hteo da sedi celu noć mogao je da gleda koliko je koji od dva kandidata dobio do najmanjih varoši u Francuskoj.
Kod nas je, da podsetim, na prošlogodišnjim izborima u Srbiji za Skupštinu, grad Beograd i predsednika, prebrojavanje glasova trajalo bukvalno mesecima (sem za predsednika). Na tim izborima je bilo posebno šokantno to što se predsednik famoznog RIK-a, zaduženog za izborni proces i prebrojavanje glasova, pokupio i otišao kući a da glasovi ni izbliza nisu bili prebrojani. Umesto izbornih službi zaduženih za prebrojavanje glasova, pojavio se predsednik Vučić u 10 sati uveče sa svojom partijskom svitom i iz prostorija svoje stranke saopštio rezultate izbora, rekavši da su oni tačni i da se više ne mogu menjati. Jedine preostale državne službe su on i njegova stranka. Nije dovoljno reći da on nije zadužen za izborni proces - bili su to nezapamćeni blam, uvreda i poniženje za građane.
Takva je današnja Srbija: jedna rupčaga sa uništenim društvom, građanima, institucijama, obrazovanim, socijalnim i zdravstvenim službama, bez medijskih sloboda (sem nekoliko izuzetaka koji ne dopiru do većine građana), bez slobode izražavanja, sa izbornom demokratijom u bledim naznakama. To je zemlja u kojoj se autobusima voza sirotinja na mitinge Vučića (što se upravo dešava) da bi slušala njegove hvalospeve i laži. Svojim ispraznim govorancijama on zamućuje svoje poslove, probleme i odluke koje mu ne idu u prilog. Ali situacija u Srbiji je dobro poznata i nije moja tema, nego je to Crna Gora.
Crna Gora je demonstrirala smenjivost vlasti demokratskim sredstvima. Uspela je da smeni Mila Đukanovića koji je vladao više od 30 godina i to vreme u mnogo čemu iskoristio na dobrobit Crne Gore. Postavio je temelje države i otvorio njene mogućnosti - zapravo je on stvorio nezavisnu Crnu Goru. Nije odmah postala i demokratska, ali vremenom je i to postignuto, uz jedan veliki propust: narod je podeljen na Crnogorce i Srbe (plus manjine čija se prava poštuju). Milo je CG uveo u Nato, izbacio je iz zemlje ruske službe, usmerio je ka EU i priznao Kosovo. Crna Gora se odlepila od srpskih ideja o Velikoj Srbiji u koju je ubrajana i Crna Gora. I po tom pitanju je Crna Gora napravila iskorak i orijentisala se ka evropskim vrednostima. Razvila je dobar nevladin sektor kao preduslov građanskog društva. Dakle, Milo je postavio one "uslove mogućnosti" o kojima je govorio Zoran Đinđić. Kritika njegove vlasti se odnosila na dugogodišnji šverc cigareta i droge, korupciju i bogaćenje njega lično, njegove porodice i neposrednih prijatelja i tajkuna povezanih sa vlašću.
Prozapadni Milovi navijači u Srbiji
Proširila sam temu da bi se shvatilo zašto su poznati antinacionalistički i prozapadni intelektualci u Srbiji fanatično navijali za Mila, a protiv Jakova Milatovića. Milo je odvojio CG od Srbije i velikosrpskog nacionalizma, a sada će pobednik to da poništi. I ja sam to donekle mislila, iako sam smatrala da je Milo predugo na vlasti i da je vreme da ode. Na tviteru sam iskreno čestitala pobedu mladom Milatoviću.
Fanatičnu podršku Milu i strah da se CG sa Milatovićem vraća na velikosrpstvo paradigmatično je ilustrovao novosadski profesor sociologije Aleksej Kišjuhas, inače dugogodišnji kolumnista lista Danas. Kišjuhas je obrazovan, razuman intelektualac koji publikum uči prosvetiteljstvu i modernosti iz najrazličitijih uglova. Ali povodom izbora u CG se pokazao ne samo kao Milov navijač, nego je bukvalno pao u očajanje zato što će bez njega, a sa Milatovićem Crna Gora postati prćija u Velikoj Srbiji, odnosno srpskom svetu. Bez ubedljivih argumenta napao je Jakova Milatovića, jer će on od Crne Gore napraviti Republiku Srpsku Goru - to mu je i naslov teksta.
Krenuo je od toga što se na proslavi pobede Milatovića u Podgorici pevala pesma Cece Ražnatović "Moj Beograde, zagrli me". Nastavio je time da "Velika Srbija toliko želi da osoli zadnjicu u morskoj vodi" i dodao da su "Milatovića podržali Vojislav Šešelj i Večernje novosti". Za Mila Đukanovića kaže da smo tu imali "režim čoveka i politike koja se... menjala i transformisala, baš kao što je dramatično menjala i transformisala patrijarhalno, tradicionalno i rusofilno crnogorsko društvo". To je tačno i s time se slažem.
Kišjuhas ređa pozitivne posledice Milove politike: odvojio je CG od Miloševića i Putina. Dobro, mada je propustio da ruši Miloševića i izađe na izbore, što mu nećemo zaboraviti. Kišjuhas nastavlja i kaže kako mu neki iz Srbije, misli na nacionaliste, nikada nisu oprostili smrtni greh crnogorske nezavisnosti. "A da li zaista mislimo da iste one preživele (i veoma žive) strukture crkve, vojske, akademije i politike iz 1990-ih, u političkom slomu Đukanovića ne vide priliku za novo ujedinjenje Srbije i Crne Gore?", pita Kišjuhas i dodaje: "...neka se pripremi Republika Srpska."
Sa druge strane barikada su "pravoslavne litije, ministri-apostoli, četničke vojvode i srpski svet, sve umesto mrske Evrope, te zlog i naopakog Zapada. I Vlada koja se otvoreno formira u Ostrogu, Beogradu ili Kremlju". Đukanović je u pravu kada kaže da se pravi srpski svet po modelu ruskog sveta Vladimira Putina, odnosno velikoruskog imperijalizma. "Hajde da se ne zajebavamo", kaže Kišjuhas. "Ovde se radi o tome da li će Crna Gora postati tek ispostava Beograda ili neće. Jer nije Milo toliko omražen u Beogradu zato što je diktator. Omražen je zato što nije diktator".
Za Milatovića Kišjuhas kaže da je to "narajcani populista koji je obećao plate od 1.000 evra i obračun sa korupcijom i kriminalom". Dogovarao se i konsultovao sa Joanikijem o demografiji i povećanju nataliteta. Sve u svemu, ne radi se samo o Srbiji koja hoće da iznova podjarmi Crnu Goru i izađe na Jadransko more, već o sudaru vrednosti. Zato se u nedelju radilo o izboru između partizana i četnika. Itd.
Šta je zaista rekao Milatović
Milatović je dao izjave o svim bitnim spoljnopolitičkim pitanjima. Rekao je da se raduje prijemu Finske u Nato i da se nada novoj i snažnijoj saradnji sa tim vojnim savezom. Rekao je da će Crna Gora za vreme njegovog mandata od 5 godina postati članica Evropske unije. Istakao je da neće biti povlačenja priznanja Kosova. Takođe nema povlačenja Rezolucije o priznavanju genocida u Srebrenici, kao ni onih o genocidu u Jasenovcu, Pivi i Velnici. Međunarodni sud je doneo odluku o genocidu u Srebrenici i dobro je što je taj zločin individualizovan. Važno je da kao region zajednički donesemo sud o teškoj prošlosti. Priča o Kosovu je završena jer je to međunarodno priznata zemlja.
Na pitanje da li će tražiti način da Crnu Goru vrati u krilo Srbije Milatović je odgovorio da je on evropski političar. Crna Gora će ući u EU, a on to želi i Beogradu i Prištini, da bismo svi zajedno zakoračili u lepšu evropsku budućnost.
Rekao je i da će se zauzeti za pomirenje u Crnoj Gori, kao i da je pitanje crkve stavljeno ad akta; on sam se izjasnio kao vernik SPC. Što se tiče planova, on naglašava da će se okrenuti suštinskim temama kao što su borba protiv kriminala i korupcije, unapređenje životnog standarda i ubrzanje evropskog puta. Na tom putu on očekuje podršku Hrvatske i Slovenije. Prvo će otići u Brisel, a zatim u Sloveniju i Beograd.
Volela bih da u Srbiji imamo političara koji izgovara ovo što je rekao Milatović. Da li treba poverovati Alekseju Kišjuhasu da je sve što govori Milatović populistička laž i prevara naroda crnogorskog. Meni se čini da on zaista misli to što govori, a drugo je pitanje šta će od toga uraditi i koliko će ispuniti svoja obećanja. On će biti samo predsednik, u julu idu parlamentarni izbori koji će doneti nove zaplete i više posla za njega, ako vlada opet bude teško sastavljana i nestabilna.
Imam utisak da je Milatović u odnosu na Srbiju krenuo srednjim putem: niti bi da bude u zavadi sa njom, niti bi da se sa njom spaja. On želi prijateljske odnose sa Beogradom. Konačno Srbija i Crna Gora jesu bratske države i narodi. Moji prijatelji Crnogorci vole Beograd i što da im to zameramo. Naročito je važno smanjiti rascep koji je Milo Đukanović napravio između Crnogoraca i Srba. On je tu podelu preterano i nerealno zaoštrio.
Pronašla sam u Danasu da se sam bog iz Republike Srpske, Milorad Dodik, najveći Velikosrbin koji se svaki drugi dan ujedinjuje sa Srbijom, naljutio i podviknuo Milatoviću zbog opširne priče o Srebrenici i presudi Međunarodnog suda.
E, pa dragi Kišjuhase, koji govoriš o Republici Srpskoj Gori, mislim da hitro treba da joj vratiš njeno lepo ime. Crna Gora ostaje nama draga zemlja, iako njome više ne vlada Milo Đukanović.
Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).
Objavljeno: 11. apr 2023 | pescanik-net Vesna Pešić
