Senke nad Balkanom - RAĐANJE KOLUMBIJE NA BALKANU: Kraljevina SHS bila je zemlja švercera opijuma a ovakvu su ulogu tu zaista imali Rusi
Nedeljnik 14 nov 2017
Pisac i saradnik na scenariju za "Senke nad Balkanom" Dejan Stojiljković u autorskom tekstu za "Nedeljnik" iznosi istorijske podatke koji su poslužili kao inspiracija za seriju.
U seriji "Senke nad Balkanom" pukovnik Đolović (Nikola Đuričko) žali se inspektoru Tanasijeviću kako niko više ne pamti velika dela iz rata i herojstvo srpskog naroda već svi govore o Kraljevini SHS kao zemlji šverca i opijuma.
I zaista, istoričar Vladan Jovanović, koji nam je bio stručni konsultant za seriju, još 2013. napisao je zanimljiv članak naslovljen "Rađanje Balkanske Kolumbije". Ta odrednica nije nikako preterana, jer o ovoj kriminalnoj raboti ima dosta materijala u fondovima Arhiva Jugoslavije. On je, zahvaljujući građi koja mu je bila dostupna, računajući došao do neverovatnog podatka - proizvođači opijuma u Povardarju između dva svetska rata zadovoljavali su 43% potražnje legalne svetske prerađivačke industrije, dok je kasnija tursko-jugoslovenska kooperacija pokrivala čak 80% svetskih potreba, navodi Stojiljković u tekstu objavljenom na portalu lista Nedeljnik.
Prosto neverovatno. A još neverovatnije zvuči podatak da je u krijumčarsku mrežu bila uključena i država. Još od 1919. pa sve do početka tridesetih, glavni posrednici u izvozu makedonskog opijuma bili su konzulati Kraljevine SHS u Marselju, Parizu, Bazelu, Londonu, Bostonu i Čikagu. Kupci su se obraćali njima direktno kako bi izbegli posredovanje solunskih Jevreja, konzulati bi potom kontaktirali sa Ministarstvom trgovine i industrije a ono bi onda angažovalo ovlašćene izvoznike.
Naravno, sprega izvoznika i političara bila je tesna, pa bi pravo na izvoz dobijao onaj koji bi imao najbolje veze u političkom vrhu ili "podmazao" gde treba.
Dilovanje droge bio je zaista unosan posao, njime su se bavili i vlasnici skopske fabrike alkaloida Ognjanovići. Tokom dvadesetih švercovali su opijum umesto šarplaninskog kačkavalja; a toliko su razgranali biznis da su ih američki zvaničnici tridesetih godina optužili za nelegalnu proizvodnju i izvoz heroina, preteći Jugoslaviji uvođenjem embarga.
U svojim kritikama upućenim kreativnom timu serije, gospodin Andrej Tarasjev, predsednik Društva za očuvanje spomena na Ruse u Srbiji, izričito je odbio navode da su se ruski emigranti bavili ovim poslom.
Ne samo da su to radili nego su bili vrlo uspešni i imali veoma dobro razrađenu mrežu. Glavni među "belim" Rusima za šverc opijuma preko Beograda bio je hemijski inženjer Josif Raskin, u talu sa izvesnim Mihajlom Stamburovskim (stanovao u Stiškoj 28), ekspertom za rudarstvo, i Avčenikovim - službenikom arhiva Ministarstva zdravlja Kraljevine SHS. Ovaj poslednji je bio zadužen za falsifikovanje dozvola za uvoz i izvoz droge. Inače, opijum i njegovi derivati krijumčareni su vozom "Orijent ekspres" na međunarodnoj liniji Istanbul-Beograd, a u iste svrhe korišćena je linija preko Kelebije gde je opijum prebacivan u Mađarsku.
Ipak, cela ova krijumčarska mašinerija srušila se 1932. godine kada je policija upala u stan Stamburovskog i izvršila premetačinu. Otkriveno je da su glavni saradnici Raskina u Evropi bili Leon Goldštajn u Parizu i Mihel Šnejerson u Berlinu. Raskin ih je snabdevao drogom na veliko, a oni su je rasturali preprodavcima na malo. Koliko je posao cvetao govori podatak da je Raskin u jednom trenutku tražio da mu Stamburovski preko svojih veza i vezica izdejstvuje dozvolu za uvoz čak tri tone morfijuma. Raskin je uhapšen 1932. godine dok je putovao od Sofije ka Hamburgu i tu se otkrilo da je njegov "poslovni prijatelj" bio i peruanski konzul Karlos Fernandez Bakula, falsifikator čekova i lopov.
Naravno, ni naši ljudi nisu hteli da ostanu van ovog veoma unosnog biznisa. Oni su se uglavnom bavili nabavkom opijuma iz Južne Srbije i njegovom primitivnom preradom. Za transport dalje su se starali stranci koje policija nije uspevala da identifikuje. Tako se nakon pada Raskina i njegove ekipe na krijumčarskoj lestvici uspinje banda Danila Tomasovića koji je bio toliko uspešan i produktivan da su ga 1937. godine Amerikanci označili kao najvećeg krijumčara droge u Jugoslaviji.
Savetnik američke ambasade u Parizu upozorio je jugoslovenske vlasti da "radikalno suzbiju" krijumčarenje droge jer ona u najvećim slučajevima završava u SAD. Međutim, ni u 1938. godini situacija se ne menja, na zasedanju Stalne komisije za opojne droge Beograd se proglašava glavnim centrom u kome se vrši nelegalna fabrikacija opijata i odakle se oni krijumčare preko granice. Amerikanci prete embargom i ponavljaju da krimosi imaju saučesnike "među saobraćajnim i drugim državnim organima".
Zato i nije čudo što je država htela veću kontrolu nad proizvodnjom i prodajom opijuma. Već od 1933. postoji Jugoslovenski zavod za izvoz opijuma, a Privilegovano izvozno akcionarsko društvo (famozni PRIZAD) takođe je formirao svoje Opijumsko odeljenje koje je bilo smešteno u Ulici Admirala Geprata 85, šef tog odeljenja bio je Raja Tucaković. Prvog januara 1932. stupa na snagu Zakon o opojnim drogama kojim je proizvodnja opijuma ograničena na 17 srezova Vardarske banovine. Sirovim opijumom na veliko mogu trgovati i veletrgovci i to samo uz dozvolu (za koju znamo kako se nabavljala), a trgovinom na malo samo apoteke (primetili ste da je Alimpije Mirić koga igra Gordan Kičić vlasnik lanca apoteka u Beogradu?). Za izvoz opijuma bio je nadležan isključivo PRIZAD i niko drugi.
U Kraljevini između dva rata nije bilo neke velike zloupotrebe opijuma, ipak je to bila roba za strance i buržuje koju nije mogao svako priuštiti sebi. Seljaci su doduše kuvali makove čaure i prokuvanu vodu davali bebama da brže zaspe. Kažu da je u nekim selima ova praksa zadržana i do dana današnjeg. Gutale su se kuglice sirovog opijuma dok ga je sirotinja koristila kao sredstvo protiv bolova. Čak i u Makedoniji gde se proizvodio najveći deo sirovog opijuma skoro da nije bilo zloupotrebe ove droge. Umesto njega, Makedonci su radije pušili hašiš švercovan iz Grčke i jednu specifičnu vrstu marihuane koja je u narodu bila poznata kao "asrar".
Ostao je i zapis kako se pušio asrar, za šta je korišćena obična duvanska lula, ponekad i nargila, kada pušač povuče dim, on "onda oseti blizinu slatkog narkotika koji dočarava veštački raj. Zatim pušač jako, celim plućima, povuče nefes, jer nijedan kolut asrarovog dima ne sme da ode 'u štetu'... Lula se šeta od jednih do drugih usta". Najpoznatiji skopski diler asrara bio je Sičan Amet (u prevodu: pacov).
U Skoplju su se pušači sastajali da bi zajedno uživali u drogi, najčešće kod zanatlija koji su u avanima mleli kafu. Tako je ostao i ovaj zapis: "Tu je nedavno jedan lekar iz opštinskog saniteta povratio svesti četvoricu opiomana koji su rekli da im je neki starac dao asrar."
Kolika je bila proizvodnja opijuma u Povardarju govori i procena beogradske Stalne komisije za opojne droge koja beleži kako je čitava svetska industrija mogla apsorbovati 250 tona sirovog opijuma, a da je samo u Povardarju proizvođeno i do 70 tona. Statistike iz tog vremena kažu, na jednog Kineza je u proseku dolazilo 50 grama opijuma, a na Evropljanina tek četvrtina grama.
Opijum se pio, pušio, a neki su ga unosili intravenozno jer su smatrali "da je to otmenije i dostojnije bele rase". Kada se sve pogleda iz ove perspektive i uzmu u obzir arhivski dokumenti, istorijska građa i okolnosti, nije ni čudo što je Balkan imao nadimak "Evropska Kolumbija". U našoj seriji je njen Medeljin selo Bukovo u Makedoniji iz kog operacije vodi fiktivni lik Gazda Kiro.
Novcem od prodaje droge neko je finansirao svoje skupe životne navike, država je krpila rupe u budžetu, a VMRO je po uzoru na neke druge "revolucionarne" grupe finansirao svoju "borbu".
Putevi droge na Balkanu i dalje postoje, samo što njima danas svoju robu krijumčare neki drugačiji i moćniji dileri. Tako je to ovde na Balkanu. Ništa se ne menja, a opet ništa ne ostaje isto. Jedino stoji fakat da je makedonski opijum bolji od turskog, piše Stojiljković.
Objavljeno: 06 sep 2023 | nedeljnik kurir-rs
