Vojislav Šešelj "čistokrvnik" - Groteskna karikatura srbijanske političke scene
Reč o ljudskoj bedi, moralnom talogu i velikoj količini beščašća
• Vojislav Šešelj je prvi put došao u Beograd januara 1983. godine. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za "Omladinske novine". Na pitanje "šta je po nacionalnosti?", Šešelj je odgovorio: "Jugosloven" • Po izlasku iz zatvora u Zenici i preseljenju u Srbiju, Šešelj postaje član Hrvatskog sociološkog društva i drži seriju predavanja u Zagrebu, kao član Hrvatskog sociološkog društva
28 feb 2017
Početkom 1988. godine, u porti manastira Ljubostinja, ugledni komunisti Vuk Drašković, Milan Komnenić, Danko Popović i još neki, uče Šešelja kako se krsti po pravoslavnom obredu.
On to do tada nije znao.
U junu 1990. godine Šešelj formira takozvani Srpski četnički pokret. Kao "četnicki vojvoda", a to zvanje mu je dodelio Momčilo Đujić, prilikom Šešeljevog boravka u Americi, u Knez Mihailovoj ulici u Beogradu, on tokom leta 1990. godine, između ostalog, otkopčava šlic i zgranutim prolaznicima pokazuje svoj "vojvodski" polni organ.
Besan na Beograđane koji su ga tada smatrali običnim cirkusantom i uličnim siledžijom, psovao im je majku "srbijansku i cigansku". Činio je to uvek u pratnji svojih poslušnih gorila, odnosno telohranitelja.
Njegova patološka mržnja prema svemu srbijanskom manifestovala se i izborom poslanika sa liste SRS gde su ogromnu većinu činili njegovi zemljaci Bosanci i Hercegovci, Vjerica Radeta, Aleksandar Martinović, Momčilo Duvnjak, Nemanja Šarović, Aleksandar Vučić...
U julu 1990, u Studentskom gradu, bejzbol palicama je, sve dok nisu pali u nesvest, tukao svoje članove stranke Nedeljka Ašćerića i Vlatka Mrkajića. Naravno, telohranitelji su ih držali za ruke dok ih je Šešelj premlaćivao.
U avgustu 1990, opet uz pomoć svojih telohranitelja, pretukao je i jednu devojku - sportistkinju. Pre toga ona ga je išamarala i džudo zahvatom tresnula o asfalt.
Tokom cele 1990. godine sa grupom siledžija ometa skupove demokratske opozicije u Beogradu.
Aprila 1992. godine, sa svojim telohraniteljima, poteže oružje na taksiste koji su štrajkovali pred Saveznom skupštinom i naziva ih bandom i stokom.
Juna 1992. godine tukao je, opet u pratnji svoje telesne garde, učitelje i nastavnike pred Skupštinom Srbije, koji su protestovali zbog bednih plata.
U julu 1992. godine, poteže pištolj i na beogradske studente.
NAPRASNA SMRT VOJINA VULETIĆA
Vojislav Šešelj 18. maja 1994. godine uperio je pištolj u novinare
Još nije odgonetnuto zbog čega je Vojin Vuletić, čovek koji je bio najodaniji Šešelju i uz to i potpredsednik Srpske radikalne stranke, naprasno umro u jesen 1992. godine.
Pokojni Vuletić je na neki način došao u posed jednog pisma od 2. aprila 1991. godine, sa pečatom vinkovačkog HDZ-a i potpisom izvesnog "Gavrana". Naime, neko je 9. marta 1991. godne, za vreme velikih demonstracija, opljačkao nekoliko zlatara u Beogradu i to zlato je posebnim kanalima prebačeno Hrvatima. Primopredaji je prisustvovao tadašnji tajnik HDZ-a Zdenko Mijak i o tome obavestio regionalnog šefa policije Josipa Kira u Osijeku.
Međutim, neplanirano, nekome u Beogradu isplaćeno je na ruke 300.000 maraka, pa je Kir poveo istragu oko toga. Zatražio je pismeno objašnjenje od izvesnog "Gavrana", a "Gavran" je odgovorio da je nalog o isplati dobio od "Lisice" i upozorio Kira da ćuti o celoj stvari.
To pismo hrvatskog obavestajca Gavrana doslovce glasi:
Uvazeni gospodine Kir,
povodom Vaših optužbi da si priuštujem nekontrolirano rasipanje novca, dajući tisuće i tisuće maraka kriminalcima na ruke i bez ikakve potvrde, ubijeđen sam da niste informirani ili to ne kanite biti. Točno je da sam si priuštio nešto slično, ali po šifriranoj zapovjedi "Lisice". Tih 300 tisuća maraka primili su ljudi našeg čovjeka u Bgd, za usluge počinjene 9. ožujka.
Vi nedvojbeno znate da "vojvoda" radi za nas i da su nam njegovi ljudi isporučili zlata i ostalih dragocjenosti opljačkanih na dan demonstracija u pet puta višoj vrijednosti od nagrade koju su dobili. Unatoč tome, neodgovornim izjavama dovodite operaciju u opasnost.
Molim Vas da Vaše žbire u mom štabu ušutkate i za sve u vezi sa ovim izvolite se obratiti "Lisici".
Za dom spreman!
Vinkovci, 2. travanj 1991. godine.
U svojstvu potpredsednika Srpske radikalne stranke, Vojin Vuletić traži objašnjenje od Šešelja da li se, možda, to pismo odnosi na njega.
Vojin Vuletić, tom prilikom, takođe traži od Šešelja da mu objasni još jednu misterioznu činjenicu. Naime, u jeku već krvavoga rata između Srba i Hrvata, u leto 1991. godine, ustaške paravojne jedinice bile su zarobile Šešelja. Oduševljeno je javljeno Zagrebu kako je uhvaćena krupna zverka, ali je iz Zagreba smesta naloženo da se Šešelj oslobodi. Vuletiću je ovo bilo veoma sumnjivo i tražio je od Šešelja objašnjenje. Pošto objašnjenje nije dobio, napustio je demonstrativno stranku i ubrzo potom naprasno umro.
HRVATSKO PREZIME
U svojstvu predsednika Srpske radikalne stranke, Vojislav Šešelj u martu 1992. godine odlazi u Madrid - na sastanak sa jednim probisvetom, izvesnim "Dolgorukim", kome je tada ponudio krunu Nemanjića i Karađordjevića. Šešelj je, naime, u to vreme bio vatreni monarhista.
Organizator ove Šešeljeve posete i njegov pratilac tokom celog boravka u Madridu bila je gospođa Mirjana Zelen-Maksa, najbliža savetnica hrvatskog predsednika Franje Tuđmana. U tom momentu Hrvatska je već bila narodno priznata, a rat u Srpskoj Krajini je besneo. Mirjana Zelen-Maksa, Tuđmanova savetnica, je ta koja organizuje i Šešeljevo učlanjenje u jednu katoličku masonsku ložu u Španiji. O svemu ovome opširno je izveštavala i štampa.
Kao što je poznato, podigla se bila i velika prašina u Skupštini Srbije i otvoreno su iznošene sumnje da je Vojislav Šešelj hrvatski čovek u Beogradu. Na te sumnje, Šešelj preko jednog svog člana u Srpskoj akademiji nauka obezbeđuje uverenje da je Srbin. Akademija nauka nije međutim ni matični ured, ni crkva. Rodni list izdaju matičari i sveštenici, a ne akademici.
Postavlja se pitanje: zašto Šešelj nije pokazao pred Skupštinom ni rodni list, niti krštenicu.
Pre dolaska Josipa Broza u Srbiju prezimena Broz nije bilo u Srbiji. Neka Vojislav Šešelj navede jednog jedinog rođaka u Srbiji. On je, koliko znamo, jedini Šešelj u Srbiji. Telefonski imenici Zagreba, Osijeka, Zadra, Šibenika, Splita... puni su prezimena Šešelj. Spomenućemo samo neke od njih: Stanislava Šešelj, Zagreb; Stjepan Šešelj, Zagreb; Vlatko Šešelj, Zagreb; Marija Šešelj, Zagreb; Krešimir Šešelj, Rijeka; Vlado Šešelj, Rijeka; Fabijan Šešelj, Zadar; Franjo Šešelj, Zadar; Marijana Šešelj, Zadar; Romano Šešelj, Zadar; Tomislav Šešelj, Split; Branka Šešelj, Zadar; Ivan Šešelj, Zadar; Marija Šešelj, Zadar; Rade Šešelj, Zadar...
Svi ovi Šešelji su Hrvati i katolici i ne spore svoje rođačke veze sa "četničkim vojvodom" Šešeljem u Srbiji.
Šešelj je za Srbiju koja će "graničiti sa Nemačkom". Hoće da posle svega, ovo srpske omladine gurne u rat sa NATO-paktom, tobože sa ciljem da protegne naše državne granice "do nemačkih državnih granica". Krije od Srbije da je rodno mesto njegovoga oca samo dvadesetak kilometara daleko od Trebinja, u Hercegovini, pod vlašću Hrvata. Ne može da od Hrvata oslobodi svoje selo, a hoće da srpska omladina gine za granicu do Nemačke.
UDBA JE NAŠA SUDBA
• Zvali su ga "Magistar" - Vojislav Šešelj na spisku 1.423 bosanskih udbaša?!
Pozivajući se na podatke iz knjige "Čuvari Jugoslavije: Suradnici UDBE u Bosni i Hercegovini", portal "Grohotom" je objavio spisak 1.423 saradnika UDBe iz BiH. Zanimljivo je da se među njima nalazi i ime "Šešelj (Nikole) Vojislav", rođen 1945. godine u Sarajevu. Njegovo šifrovano ime bilo je "MAGISTAR".
Kako su Šešelji od Hrvata katolika postajali pravoslavni Srbi
Opšte je poznata činjenica da je Vojislav Šešelj, po sopstvenom priznanju, genetski Hrvat koji ima mnogobrojnu familiju u Hrvatskoj. Svi Šešelji su dobri Hrvati i katolici sem navodno ovog sarajevskog gastarbajtera koji se davno preselio u Srbiju i Beograd gde je, zahvaljujući jakom i infrastrukturno izgrađenom emigrantskom bosanskom lobiju, napravio uspešnu političku karijeru. U tome mu je maksimalno pomogao njegov kum i duhovni vođa Srbijanac Tomislav Nikolić koji ga je i lansirao u političku orbitu instalirajući ga na mesto predsednika novoformirane Srpske radikalne stranke SRS u Kragujevcu 1992. godine.
Naime, preotevši većinu članova Narodne radikalne stranke čiji je rergionalni predsednik bio za Šumadiju, ovaj vispreni Kragujevčanin a sada srbijanski predsednik formirao je Srpsku radikalnu stranku i doveo Šešelja bukvalno na predsedničku inauguraciju.
Mnogo kasnije Nikolić će opet morati da prevodi članstvo u novu partiju - ovog puta onu čiji će predsednik biti on lično i sa kojom će napokon preuzeti vlast u Srbiji.
DENIS ŠEŠELJ: Tetka Vojislava Šešelja je ceo rat provela u Dubrovniku bez problema
• Denis Šešelj, srodnik Vojislava Šešelja, pravaš i katolik
Poverenik Autohtone hrvatske stranke prava (AHSP) za dubrovačku regiju Denis Šešelj, koji je javnosti u regionu postao poznat nakon što je nedavno podneo krivičnu prijavu protiv pokojnog hrvatskog predsednika Franje Tuđmana zbog genocida, zločina protiv čovečnosti i ratnog profiterstva, tvrdi da se nalazi u srodstvu sa liderom Srpske radikalne stranke Vojislavom Šešeljom.
Navodeći da on i njegov mnogo poznatiji prezimenjak vuku poreklo od iste porodice koja se dolaskom Turaka u istočnu Hercegovinu podelila na pravoslavce i katolike, hrvatski Šešelj u intervjuu za Press RS ističe da ga sa srpskim Šešeljom vezuje i "sličan mentalitet, kao i potpuna posvećenost desničarskim političkim idealima".
- Možda će nekome izgledati čudno, ali ja, kao žestoki hrvatski "pravaš" i zagriženi desničar, po mentalitetu sam mnogo bliži Trebinjcima i ljudima iz istočne Hercegovine nego Hrvatima iz Zagorja - kaže Denis Šešelj.
:: Da li vas ljudi u Hrvatskoj gledaju "ispod oka" kada čuju vaše prezime?
Ma koliko da vam je neobično, u Hrvatskoj postoji prezime Šešelj. Veliki broj Šešelja živi u okolini Zadra. Osim toga, nije tajna da lider srpskih radikala Vojislav Šešelj i ja vučemo iste porodične korene.
:: Kako to mislite?
Svi Šešelji su istočni Hercegovci.
Verovatno je i nacionalizam Vojislava Šešelja tako žestoko izražen jer je naša porodična loza kroz istoriju vodila žestoke borbe sa Turcima. Kada su Turci okupirali istočnu Hercegovinu, jedan krak Šešelja se povukao zapadnije na prostore pod mletačkom vlasti. Drugi su ostali da žive u okolini Trebinja.
:: Otkud je onda Vojislav Šešelj veliki srpski nacionalista, a vi hrvatski?
Vojislav Šešelj je pravoslavni Srbin, ja to poštujem i neću osporavati njegovo srpstvo. Međutim, on je po poreklu Hrvat i u istorijskom smislu nema šanse da je Srbin!
:: Da nije obrnuto?
Šešelji su pre dolaska Turaka bili katolici, a onda su oni koji su ostali u istočnoj Hercegovini prešli na pravoslavlje kako bi plaćali manji danak Turcima. Da se razumemo, nemam ništa protiv toga. Krst je krst i sve kasnije razlike koje su nastale između katolika i pravoslavaca su proizvod nesrećnih istorijskih okolnosti. Srpstvo i pravoslavlje Vojislava Šešelja ni na koji način ne osporavam. Njegova rođena tetka je celi protekli rat provela u Dubrovniku i nije joj falila dlaka s glave.
:: Zašto ste podneli krivičnu prijavu protiv Franje Tuđmana?
Zato što je Tuđman uništio hrvatski narod, zato što je Hrvatska opljačkana i zato što je taj čovek bio Titov oficir. Nažalost, Hrvati to još uvek ne vide iako se zgražavaju nad imenom i delom Josipa Broza. Tita preziru, a Tuđmanu, njegovom odanom generalu, dižu spomenike i gledaju ga kao Boga!
:: Zar svima u Hrvatskoj nije poznato da je Tuđman bio Titov general?
Znaju da je Tuđman bio Titov general, ali ne znaju čime se bavio i šta je radio. On je bio oficir OZNe koji je učestvovao u pokolju hrvatskih civila posle Drugog svetskog rata. Žalosno je da hrvatska država nije uradila ništa na procesuiranju komunističkih zločina. To nije problem samo Hrvatske, već svih država nastalih raspadom Jugoslavije. Nismo prošli katarzu od komunističkog nasleđa. Zaludeli smo se nacionalizmom, a pre toga nismo rešili mračnu komunističku prošlost.
:: U tužbi koju ste podneli hrvatskom pravosuđu Tuđmana prozivate i za pljačkašku privatizaciju?
To je možda i temelj tužbe. Od početka devedesetih do danas počinjena je neviđena pljačka Hrvatske! Počeci pljačke vuku korene još od komunističke nacionalizacije imovine 1947. godine, u kojoj je Tuđman takođe učestvovao. Kada smo izašli iz komunizma, ta imovina je trebalo da bude vraćena ljudima kojima je bila oduzeta. To im nisu vratili. Umesto toga, Hrvatska je nastavila sa komunističkim pljačkanjem naroda. To je fenomen kakav u svetu nije zabeležen. To svi u svetu znaju, ali niko ne reaguje. Ni Evropska unija, ni Nemačka ni Amerika.
:: Da li očekujete da će hrvatsko pravosuđe prihvatiti tužbu?
Nema šanse. To je praktično nemoguće.
:: Zašto ste je onda podneli?
Hrvatsko pravosuđe ne može ništa napraviti protiv mrtvog čoveka, ali je to bio jedan dobar politički spin u cilju rasvetljavanja učešća vrha hrvatske države u zločinima UDBe. Ta ista UDBa, koja je stvarala sve zemlje bivše Jugoslavije, sada pokušava da mnoge stvari prebaci na Zorana Milanovića i Ivu Josipovića, iako su i njih dvojica izašli iz iste branše. Niko ne pominje pokojnog Tuđmana.
U Hrvatskoj je jedna totalno nedorečena situacija. Ovde ljudi ne znaju da je HDZ BiH nastao u Zagrebu, od ljudi bliskih UDBi. To su ljudi koji su se izjašnjavali kao Jugosloveni, poput Dragana Čovića. To su smešne situacije.
Hrvati moraju znati da ih je zatekla velika nevolja iz koje teško vidim izlaz. Preobučeni boljševici izazvali su rat da bi opljačkali i zagospodarili bogatim resursima koje poseduje naša zemlja. Što je još gore, te tipove je i pre devedesetih godina prošlog veka iz svog članstva izbacila Komunistička partija, a oni su pod krinkom lažnog nacionalizma zagospodarili našim institucijama.
Hrvatska je i dalje komunistička država gde se ljudi trpaju u zatvor bez valjanih dokaza i optužbi.
:: Kada ste pomenuli rat, kako gledate na zločine koji su počinjeni nad Srbima u "Oluji"?
Zločine koji su počinjeni nad Srbima u "Oluji" zataškavani su od Mladena Bajića i njegovih saradnika, koji bi trebalo da se bore za rasvetljavanje. Kao demokratska zemlja, to je trebalo da procesuiramo, ali nismo. Sada imamo trendove stvaranje treće Jugoslavije, koja se već dva puta raspala. Prvo smo doživeli ono strašno klanje između nas, a sada se ponovo naglo približavamo?! Pogledajte samo šta rade HDZ i Srbi u Republici Srpskoj. Dodik i Čović se grle i ljube. Tu nema nikakve razlike.
Kako je Šešelj dobio sertifikat da je Srbin
Dva nacionalna gorostasa, Vojislav Šešelj i Slavenko Terzić, pogledaše se u oči -- i bi svetlost. Šešelj dobija sertifikat sertifikata, iz kojeg se lepo vidi da su i on i prezime čistog srpskog porekla. Tačka. Ako dokument napravljen u SANU tako govori, svaka priča momentalno prestaje, sve dileme uspešno otklonjene, to je otprilike bio rezon prosečnog posmatrača. Ovaj papir nije imao tako razorne moći i popularnost kao memorandum, ali je odmah po nastajanju upao na top five ludačkih akata kojim nas s vremena na vreme obraduje "Akademija".
Život u SANU, u poslednjoj deceniji, reklo bi se, teče svojim uobičajenim tokom. Ozbiljan naučni svet radi, neki drugi samo fingiraju, održavaju se izbori za prijem novih članova, objavi se neka značajna fašistička misao u memoarima nekog od komesarskih članova, neki akademici srbuju po intervjuima osporavajući pravo na postojanje nekoj od nacija iz susedstva, tek toliko, da se ostane u formi.
Stanje dakle redovno. Nije doduše kao nekad, kada su ugledni članovi Akademije bili daleko aktivniji pa su dogovarali humano preseljenje stanovništva, crtali granice, prekrajali istoriju, davali imena srpskim paradržavicama, izdavali sertifikate o poreklu...
Sertifikate? Ah, ta sada već nezasluženo zaboravljena epizoda u moru drugih tipičnih za SANU devedesetih, a zapravo je pesma nad pesmama kada je reč o ljudskoj bedi, moralnom talogu i količini beščašća koju je neki uposlenik te institucije uspeo da ispolji. Dakle neko je, u izuzetno oštroj konkurenciji, jednim malim činom bar na trenutak uspešno nadvisio sve Ćosiće, Isakoviće, Markoviće, Bećkoviće, Medakoviće i ostale jahače apokalipse. A nije čak ni bio nosilac prestižne titule akademika. Mada, nikad se ne zna. Jednoga dana...
Dakle, kako se bližio Dejton, Milošević je shvatio da je u konfliktu sa Zapadom otišao malčice predaleko, te se iznenada proglasio mirotvorcem, postao vatreni pristalica tada predloženog Vens-Ovenovog plana, i uopšte osetio se nekako neugodno u prisustvu tvrdolinijaša nastalih u njegovoj sopstvenoj radionici.
Jedan od tih čija mu je blizina za trenutak zasmetala, bio je i Vojislav Šešelj, fašista opšteg smera, koji je do kratkotrajnog razlaza sa vođom (za povod je izabran pomenuti mirovni plan) odradio sve što je od njega bilo traženo, kao svaki dobar službenik, uostalom. Bio je vredan, svuda je stizao. I na državnu televiziju, gde je sa spiskova čitao imena izdajnika ili nesrba koje treba otpustiti, i da šalje dobrovoljce u SAO UDBotvorevine po susednim državama, i da po Vojvodini uspešno sprovodi omiljenu ćosićevsku disciplinu.
Bio je neumoran u satiranju (malobrojne) opozicije, i dosledan u oružanim incidentima koje je stvarao sa studentima, taksistima, profesorima kao i tučama ispred Parlamenta, koje je potom preneo u Parlament.
Radilo se o zaokretu u Miloševićevom krvavom putu, te je tada bio prinuđen da (osim Šešelja kojem će se vratiti) niz vodu pusti i samo srce svoje partije, takozvano tvrdo krilo SPS. Otpušteni su između ostalih Bora Jović, Milorad Vučelić, direktor državne televizije... a iz reprezentacije SANU Mihajlo Marković koji je radio za vođu ono što je Alfred Rozenberg radio za Hitlera u Trećem rajhu. Izigravao filozofa stranke. No, to su bili Slobini ljudi pakovani za otpust i ove smene prošle su bez mnogo priča.
Sa napoznatijim batajničkim siledžijom priča je bila nešto drugačija. Šešelja, pored dela opozicije koji to radi od samog početka, počinje da napada i diktatorova supruga Mira Marković i to sa pozicija veoma interesantnih. Naime tadašnja first lady u svojim dnevničkim beleškama u časopisu Duga, Šešelja optužuje za nesrpsko poreklo. Najstrašniji od svih zločina, rekao bi dežurni cinik. Ali za četiri petine stanovništva u Srbiji devedesetih, posebno za njene jednoćelijske oblike života koji uglavnom i čine Šešeljev glasački pogon, to je bilo pitanje svih pitanja. Skoro šekspirovski. Biti ili ne biti (Srbin)... eh, da.
Tako je u zemlji ludaka na brdovitom Balkanu bilo moguće i to da čovek koji je uz svako drugo uveo i fizičko nasilje u politiku, dok sa verbalnim ionako nikad nije prekidao, postao žrtva sebi najdražih metoda, onih fašističkih. I to u stereo tehnici. Sa jedne strane Mirjana Marković koja ga poredi sa agama i janjičarima i tada poručuje:
Ne, Šešelj nije Srbin. On je reinkarnirani turski dahija u liku dezertera sa bosanskog fronta koji sedi u Beogradu i živi na tuđ račun. On je Turčin u najprimitivnijem istorijskom izdanju. Nije ni Srbin, ni muškarac!
Sa druge strane, već duže vreme, neki opozicioni političari, pojedini novinari te istaknuti pojedinci uporno su tvrdili da je Šešelj - Hrvat - podupirući svoje tvrdnje time da u Srbiji nema ljudi takvog prezimena, dok su ga istovremeno puni telefonski imenici raznih hrvatskih gradova. Neki su za te tvrdnje imali jasnih političkih motiva, drugi su u tome videli idealan materijal za zajebavanje. Treći su se time sladili, zbog poniženja koja im je svojevremeno priređivao omiljeni Miloševićev opozicionar.
Stranku su mu podrugljivo nazivali Hrvatskom radikalnom strankom. Ovaj rep koji je vojvoda tada zaradio, pratiće ga čak nekoliko sledećih godina. Tukli su ga njegovim oružjem. Vođa srpskih fašista, shvatio je da mu kod dela pristalica to može predstavljati problem. Ipak nije zgodno da srpske radikale predvodi ne(t)ko sa hrvatskim prezimenom. Trebalo je odgovoriti efektno na takvu "kampanju" i Šešelj je to znao.
Kako to već često biva u teškim trenucima po naciju i njene vođe, na scenu stupa SANU i tu srećemo glavnog aktera ove tužne priče.
Slavenko Terzić, tadašnji direktor Istorijskog instituta SANU, profesionalni Srbin, istoričar, senator republike Mrske, patriota - ne opšteg, već neskrivenog ruskog - usmerenja. Karijeru je započeo kao profesor istorije u velikim centrima Alibunaru i Kovačici, potom se sedamdesetih godina udomio u Istorijskom institutu i baš nekako 1987. (od svih godina) postao direktor istog. Istovremeno je ponosni član više odbora SANU.
Dakle, dva se nacionalna gorostasa pogledaše u oči - i bi svetlost. Šešelj dobija sertifikat sertifikata, iz kojeg se lepo vidi da su i on i prezime čistog srpskog porekla. Tačka. Ako dokument napravljen u SANU tako govori, svaka priča momentalno prestaje, sve dileme uspešno otklonjene, to je otprilike bio rezon prosečnog posmatrača.
Ovaj papir nije imao tako razorne moći i popularnost kao memorandum, ali je odmah po nastajanju upao na top five ludačkih akata kojim nas s vremena na vreme obraduje Akademija. I zauvek ostao tu. Kao podsetnik na takve kreature, kakav je Terzić i njemu slični. S obzirom da nije akademik, a da bi čitava priča imala onu čuvenu akademsku težinu, Slavenko se postarao da ima adekvatnog saveznika u svetoj misiji pomaganja jednom notornom fašisti. Potpis na čuveni papir stavio je akademik Slavko Gavrilović, takođe istoričar. Važio je za najkompetentnijeg eksperta za proučavanje Srba na području Habsburške monarhije.
Time je sve došlo na svoje mesto. Šešelj je dobio šta je hteo, neoborivi dokaz da je Srbin. Nadrealno? Ni najmanje. Bar ne u zemlji Srbiji. Ako ste ekstremni desničar a još vas optuže da imate podrijetlo umesto porekla, Srpska akademija nauka i umetnosti poslužiće kao vaš matični ured. I time pomoći borbu za pravednu stvar.
A Slavenko Terzić vrlo dobro zna šta takva borba podrazumeva. On je jedan od onih uvek budnih nacionalnih pregalnika, čije celokupno delovanje za cilj ima samo jedno. Da Srbe zadrži u večitom pubertetu.
Koliko je samo puta tokom rata u Beograd dovodio razni polusvet, pseudointelektualce, najčešće iz Rusije, likove gore i od Limonova, koji je pred kamerama onako radosno pucao po Sarajevu. Neumorno srbujući po raznim tribinama, sanjao je da ćemo jednom ipak biti ruska gubernija.
A zašto je rusofil Terzić odlučio da zbog Šešelja popije naiskap tu poveću činiju gnoja? Fašist je fašisti mio, ma koje vere... ne nije to. Nije iz razloga ideološke bliskosti. Razlozi su daleko prozaičniji. Svaki velikipatriotski čin ima cenu, pa tako i ovaj nije predstavljao izuzetak. Posle ovog suludog događaja, po kuloarima kružila je proverena priča o tome da je tih dana nekih tri stotine nemačkih maraka promenilo vlasnika i bilo neravnopravno raspoređeno među akterima ove prvoklasne gadosti.
Slavenko Terzić prisvojio je dve trećine tog iznosa.
Čestitamo
Objavljeno: 28 feb 2017 | sumadijskenovine-net
