Doušnici - Vladimir Ilić - Peščanik
Prema mom iskustvu, malo ih je koji su potpuno zaštićeni. U njihovom slučaju po pravilu se radi o uzbunjivačima koji su otvorili pitanja trgovine narkoticima, oružjem ili teme poput ubistava državljana zemlje čije ih agencije štite. Pretpostavljam da se zaštita odnosi na garantovanje fizičke, a ne i pravne bezbednosti. Ukoliko dođe do prekida diplomatskih odnosa sa zemljom protektorom, svaki vid zaštite prestaje. Ne moram da podsećam na iskustva iz vremena Informbiroa; dovoljno je setiti se bombardovanja, crnih kesa nabijenih na glavu i višenedeljnog logorisanja na stadionima i podobnim mestima.
Većina doušnika su, ipak, sitne ribe, usmerene na saradnju (odnosno na kontrolu) domaćih agencija. Oni su najčešće glupi; samo su ograničeni ljudi spremni da se stave pod doživotnu kontrolu (odnosno neograničeno ropstvo) protektora. Glupost je gotovo neophodan, ali nipošto nije dovoljan uslov za doušništvo. Kad je Jovo Bakić pravio neku od svojih partija, izjavio je štampi da želi da se bavi pre svega kadrovskim pitanjima. Čitajući medije video sam da poznajem značajan broj najagilnijih partijskih aktivista i da su se mnogi od njih dokazali kao glupi ljudi. Predložio sam Bakiću da među njima izabere one koji pokazuju najmanju osetljivost za moral i da pomoću njih stvori partijski aparat. Odgovorio mi je da će radije napustiti praktičnu politiku nego da prihvati tako nešto. Dalji tok ove posebne priče je poznat.
Strukturalna osnova doušništva je jaz između finansijskih potreba službe, političkih stranaka i lobi grupa sa jedne, i zakonskih ograničenja, sa druge strane. Svima je za obavljanje njihovih delatnosti potrebno više novca nego što se može legalno opravdati. Državne agencije, mediji, partije, nevladine organizacije moraju, da bi opstali, da krše zakon. A kršenje zakona pruža osnov za, uz glupost, drugu nužnu pretpostavku doušništva: mogućnost zastrašivanja i ucenjivanja.
Preskočiću, već i zbog svog slabog pamćenja, vlastita iskustva vezana za pokušaje da budem uključen u partijsko ili neko srodno pranje novca. Navešću sledeći hipotetički primer: ako hoću da se bavim humanitarnom delatnošću, milosrđem, dobročinstvima, merhametom ili karitasom (ovo se niukoliko ne odnosi na organizacije koje nose ovakva imena) mogu da biram između opcije da poštujem zakon i nametima budem onemogućen da vršim svoju čovečnu misiju, i mogućnosti da koristim vanzakonske prečice, spreman da se javim na telefon kad god on zazvoni. Ukoliko se bavim nekom politički delikatnijom delatnošću, moja spremnost da pohrlim da odgovorim na poziv samo raste. Jedino potpuno izolovan, kontemplativan život omogućuje da se na poziv iz policije ili BIA (koje redovno kontaktiraju telefonom, bez pisanog traga) odgovori vulgarnim psovkama (što ja, koji inače uopšte ne psujem, činim u ovakvim situacijama). Kao što je pisao Gete: savest može da ima samo opserver; delatniku je ona nedostižna.
Mogućnost zastrašivanja nekada zavisi od lokalnih okolnosti. U Beogradu bih mogao da budem gej i da to ne bude korišćeno za ucenjivanje. U Zrenjaninu ne bih bio gej nego homoseksualac, i ako bih bio uključen u proteste protiv fabrike vode ili gumare Linglong sledovali bi mi telefonski poziv i, potom, razgovor u službenom automobilu. Ne bih smeo da se ne javim na poziv. Ne bih to m o g a o.
Rešenje protiv pritiska agencija jeste javnost. Ali, javnost postoji samo u Beogradu. Kada sam, kao profesor beogradskog univerziteta, bio lažno okrivljen za višestruko homoseksualno ucenjivanje mlađih kolega, objavio sam o tome tekst na Peščaniku. Da sam profesor srednje škole u Zrenjaninu, a optužen za isto nedelo, kome bih mogao da se obratim? Bojim se da bih morao da prihvatim telefonski poziv, potom sastanak u službenom automobilu, a onda da pričam. Da pričam ono što sam radio, zatim ono što nisam radio, pa ono što je neko drugi (target) radio i napokon da pričam da je ciljana osoba radila ono što znam da nije radila. Kod nas javnost postoji samo u gradu u kome su ambasade i predstavništva međunarodnih organizacija.
Doušnik treba da bude glup i podložan ucenjivanju. Poželjno je, mada ne nužno, da bude i ambiciozan. Jedan od doušnika zaduženih (i) za mene bio je KV radnik, šef mesne organizacije JUL-a. Stekao je diplome više škole, fakulteta, postao je master, kaže mi da sada, posle četvrt veka, sprema doktorat. On je faktički nepismen čovek. Ne bi me iznenadilo da uskoro postane direktor nekog naučnog instituta.
Psihijatar koji ne samo policiji, nego i političkim strankama odaje medicinske detalje o pacijentkinji. Bankar koji javi o uzetom kreditu pre nego što klijent izađe iz banke. Ovaj ili onaj koji tamo gde treba dojavi da je nekome ko ima kontakte sa targetiranim potreban novac za lečenje deteta u inostranstvu. Alkoholičar koji se ne boji da će prespavati noć na policijskom trežnjenju, niti da će izaći pred sudiju za prekršaje, jer ima (bar delimičnu) zaštitu, plaćenu smesom informacija i izmišljotina.
Glupost i ucenjivanje sa jedne, uz protekciju, avanzovanje bez pokrića, nekad čak i (samo) medijsku prisutnost sa druge strane. To su okviri bajkovitog sveta naših doušnika. Namerno sam preskočio temu lažnih dojava. Mašina mora da radi. Delovi mašine moraju da pridonose funkcionisanje celine. U doba koje se diči postistinom lažne dojave poseduju nežno ljupku dopadljivost posebne ponude na tržištu nečovečnosti.
Potražnja za informacijama o targetiranima je konstantna. Ponuda se, u zavisnosti od okolnosti, diversifikuje.
Peščanik.net, 28.07.2022., Vladimir Ilić
Objavljeno: 28. jul 2022 | pescanik-net Vladimir Ilić
