Rastislav Dinić: Dugin u Beogradu
• To je atmosfera u kojoj se u Beogradu, danas i sutra, održavaju "Dani Darje Dugine" - bizarna fašistička fešta, u kojoj pored Aleksandra Dugina, koji će se uključiti preko Zuma, učestvuju italijanski i nemački neofašisti i neonacisti, češki okultisti i ezoteričari, ali i domaći desničari, odranije poznati organima gonjenja
• 07 dec 2024 pescanik-net, Rastislav Dinić
U prvom intervjuu po povratku iz Haga, datom listu Nedeljnik pre tačno deset godina, Vojislav Šešelj je izneo neke zanimljive, a kasnije retko ponavljane tvrdnje o Aleksandru Vučiću. Ovako Šešelj:
Najveću sam muku imao da odvojim Aleksandra Vučića od Dragoša Kalajića. Ja nemam ništa protiv Kalajića, on je bio ozbiljan čovek, dobar publicista, pisac, slikar... Ali, njegova ideologija nije bila bliska našoj. A on se postavio Vučiću kao neki guru. Vučić ga je dovodio ovde i pominjalo se da ga učlanimo... Mi smo stranka koja se iskreno zalaže za demokratski pluralizam, a Dragoš Kalajić se zalagao za korporativno uređenje. Znate u kom pravcu to vodi... Kod Kalajića je bilo mnogo tih ljotićevskih ideja što je potpuno suprotno sa našim stavovima. I kada je umro, ostalo mi je urezano u sećanju, Isidora Bjelica je izjavila u jednoj svojoj emisiji, da je Dragoš Kalajić pred smrt tvrdio da je Aleksandar Vučić njegov jedini pravi ideološki naslednik. Ili nešto u tom smislu.
Jednog dana, uticaj Dragoša Kalajića i njegovih ideja na Vučića i njegovu vladavinu biće dobra tema za neki doktorat, ili publicističku knjigu. Do tada nam ostaje da nagađamo i pokušavamo da sastavimo deliće slagalice. Na primer, neke veze iz tog vremena još uvek su aktuelne: najpoznatiji Kalajićev sledbenik, Dragoslav Bokan, danas je jedan od najglasnijih Vučićevih apologeta, a neki su u Vučićevom političkom stilu prepoznali ne samo Kalajića, već i Kalajićevog fašističkog uzora, Julijusa Evolu.
Sve bi ovo bili zabavni, ali ne preterano važni detalji, da ne živimo u svetu u kojem ekscentrični fašistički mistik Evola više nije mislilac margine, već inspiracija za ideologe bliske vlasti u nekim od najvećih i najmoćnijih zemalja sveta. U svojoj knjizi "Rat za večnost", etnograf Bendžamin Tajtelbaum fokusira se na tri takva primera - Stiva Benona, desnu ruku Donalda Trampa i jednog od najistaknutijih ideologa trampizma, Aleksandra Dugina, mislioca i ideologa sa izvesnim (mada nejasno kolikim) uticajem na Vladimira Putina, i Olava de Karvalja, mislioca bliskog tadašnjem predsedniku Brazila, Žairu Bolsonaru.
Karvaljo je u međuvremenu preminuo (a Bolsonaro pao s vlasti), ali druge dve figure su od trenutka objavljivanja knjige samo dobile na značaju, uticaju i vidljivosti. Benon je nedavno izašao iz zatvora, tačno na vreme da se pridruži novoj Trampovoj administraciji, a Dugin je u poslednjih nekoliko godina postao jedan od glavnih ideologa ruske invazije na Ukrajinu. U takvom svetu, nije isključeno ni da Vučić krene ubrzano da obnavlja Kalajićeve lekcije i da, umesto Vebera, ponovo krene da čita Evolu, Genona, Alana de Benoa, Gijoma Faja, a možda i samog Dugina.
To je atmosfera u kojoj se u Beogradu, danas i sutra, održavaju "Dani Darje Dugine" - bizarna fašistička fešta, u kojoj pored Aleksandra Dugina, koji će se uključiti preko Zuma, učestvuju italijanski i nemački neofašisti i neonacisti, češki okultisti i ezoteričari, ali i domaći desničari, odranije poznati organima gonjenja, koji su igrom slučaja pre svega nekoliko dana oslobođeni optužbi za rušenje Ustavnog poretka (1). O dobrom delu ove galerije likova sam već pisao povodom niškog izvođenja kantate posvećene Darji Duginoj (2), pa nije potrebno da se ponavljam, ali je svakako zanimljivo primetiti da naše službe, u svakom trenutku spremne da zbog tvita ili podrške mirnim građanskim protestima ulazak u Srbiju zabrane Severini ili Feđi Štukanu, nemaju nikakav problem da dozvole ulazak ljudima povezanim za fašističkim terorizmom i neonacizmom, koji se u Srbiji susreću sa licima do juče optuženim za pozive na nasilno svrgavanje predsednika države. Ne treba da nas čudi što je tako. Nema nikakve sumnje da se ova manifestacija odvija pod zaštitom Duginovog starog znanca i obožavaoca, Aleksandra Vulina.
U tekstu najave čitamo opšta mesta Duginove "Evroazijske koncepcije demokratije":
Darija Dugina je danas postala jedan novi simbol otpora ljudi koji se zalažu za drugačiji svet - svet u kome reč sloboda nije malverzantska floskula za uspostavljanje novih vidova političkog, ekonomskog i tehnokratskog ropstva, već gde ona podrazumeva pravo pojedinaca i naroda da žive i delaju u skladu sa najvišim principima čovečnosti: u skladu sa sopstvenom autentičnom prirodom i tradicijom na svim nivoima.
Floskule o slobodi i "autentičnosti" ovde maskiraju duboko elitistički i antidemokratski karakter Duginovog stanovišta. Kako piše Metju Mekmanus:
O tome šta tačno znači - živeti autentično - odlučuju elite, koje delaju ne u sopstvenom interesu - daleko bilo - već u ime "tubistvovanja samog". Kroz ove elite progovara prava sudbina naroda, toliko duboka da su samo one u stanju da je sagledaju. Ali šta ako konkretna ljudska bića, koja sačinjavaju "narod", žele da za sebe izaberu neku drugačiju sudbinu? Žalim slučaj: elite nisu ni u kakvoj obavezi da ugađaju "beslovesnim masama".
Dugin piše da će "zapadni sistem formalne, izborne demokratije [...] biti zamenjen organskom demokratijom koja omogućava kreativnu participaciju najboljih predstavnika zajednica u nacionalnoj vladi. Ovaj tip demokratije je demokratija građanstva, a ne rulje.
Poslednjih dana svedočimo povratku dobro poznatih fraza o "silama mraka i haosa", studentima koji "uzimaju novac da protestuju" i sličnim probranim biserima devedesetih. U takvom trenutku, kada režim gubi kontrolu ne samo u parlamentu, već i na univerzitetima, na ulici, i u društvu generalno, ideologija koja mu daje za pravo da potpuno ostavi po strani pobunjene građane, i nametne se kao jedini ovlašćeni tumač "narodne sudbine" - itekako bi mu bila od pomoći. Da li će za njom zaista posegnuti, ostaje da vidimo. Do tada, belosvetski neofašisti i neonacisti mogu računati da će u naprednjačkoj Srbiji uvek moći da nađu utočiste.
1. U epizodnoj ulozi, pojavljuje se i ćerka i Dragoša Kalajića, Sonja.
2. Kako komično sada zvuče tadašnja pravdanja organizatora kako je reč samo o čistoj umetnosti koja nema ama baš nikakve veze sa politikom.
Objavljeno: 07 dec 2024 pescanik-net, Rastislav Dinić
Rastislav Dinić: Neofašistički pir u svetosavskom domu
Darja Dugina i fašistički kult žrtve
• 16 feb 2024 pescanik-net, Rastislav Dinić
Kao i mnogi drugi, prvi put sam čuo za Darju Duginu 20. avgusta 2022, na dan kada je ubijena u eksploziji automobila-bombe. Iako pre toga uglavnom nepoznata izvan Rusije, ova tragično preminula mlada žena je u periodu nakon svoje smrti postigla svetsku slavu. Ne samo da su o njoj pisali globalni mediji od BBC-ja do Njujorkera i Njujork tajmsa, već je i u Srbiji njeno ime preko noći počelo da se uzvikuje na stadionima, njen lik je osvanuo na muralima, a desničarski mediji su se utrkivali u odavanju pošte. Najdalje je otišao portal Stanje stvari, koji je mesecima objavljivao pesme u njenu čast, među kojima se posebno ističu stihovi Dragana Dobrašinovića:
Била си слободе застава
И поклон најлепши другима
Слова имена твог сад завет су
Ти дивна Дарја Дугина
Ima nečeg duboko uznemirujućeg u tome da sredovečni muškarac za ubijenu mladu ženu kaže da je "poklon najlepši drugima", ali ova nespretnost nehotice odaje jednu dublju istinu, ne o Duginoj, pa ni o Dobrašinoviću, već o žanru unutar kojeg nastaje njegova pesma. Naime, ruska ratna propaganda, ali i ekstremna desnica širom sveta tretira smrt Darje Dugine kao najlepši poklon, priliku da izgradi bizarni fašistički kult žrtve i opravdanje za rusku agresiju na Ukrajinu. Ovaj kult krenuo je da gradi Darjin sopstveni otac, samozvani filozof, a zapravo fašistički ideolog, Aleksandar Dugin, kada je na njenoj sahrani izjavio sledeće: "Našim srcima treba više od puke osvete ili odmazde. To je previše trivijalno, nedovoljno ruski. Nama treba samo naša pobeda. Moja ćerka je položila svoj devičanski život na njen oltar. Sada, molim vas, pobedite!"
Kako za Forin polisi piše Aleksej Kovaljev:
U smrti, Dugina je postala ono što je Putin jednom nazvao "svetom žrtvom". Pretvoren u propagandni potrošni propagandni materijal, njen leš danas služi kao simbol najviše patriotske dužnosti - i navodne ukrajinske pokvarenosti za koju, naravno, ne može biti izgovora, već samo okrutne kazne. Nije prvi put da se "sveta žrtva" koristi za ovakvu propagandu. Jedan stolar-komunista je 1930. u Berlinu ubio sitnog nacističkog siledžiju po imenu Horst Vesel. Jozef Gebels, koji će kasnije postati ministar propagande Trećeg Rajha, preko noći je stilizovao Vesela u mučenika za nacističku stvar. Kada su nacisti 1933. preuzeli vlast, Vesel je postao nacionalni heroj. Njegovo ime su poneli gradovi i ulice, zatvorenici koncentracionih logora morali su da poviju glave kada se pomene njegovo ime, a "Pesma Horsta Vesela" postala je deo nemačke nacionalne himne. Kremlj će možda tretirati Duginu kao Vesela, a možda i neće, ali propagandne dobiti njenog mučeničkog statusa za ovaj okrutni i sadistički režim su već očigledne.
U tekstu "Darja Dugina kao obredna žrtva gerijatrijskog nacizma", Natalija Davidova takođe povlači paralele između nacističkog kulta Horsta Vesela i kulta Darje Dugine koji gradi ruska ratna propaganda, ali ukazuje i na specifičnost kulta ženske, naročito devojačke žrtve. Ovako Davidova:
Mit je pre svega struktura, pa je stoga i "Darjina smrt" izgrađena u skladu sa klasičnom strukturom: "nevina devojka postaje žrtva izdaje paklenih neprijatelja". Darja nije samo propagandistkinja, ona je i Duginova ćerka, naslednica ruskog fašizma. Propagandisti nazivaju Darju "devojkom", Dugin u govoru na njenoj sahrani kaže "devičanski život moje ćerke" - devičanski status se uporno naglašava... "Mit o mučeništvu nevine device Darje" pojavio se u vrlo prikladnom trenutku... Pokazalo se da je mrtva mučenica bila korisnija od žive propagandistkinje iz drugog ili trećeg ešalona.
U ovom ključu, dakle, treba čitati i Dobrašinovićevu pesmu i sve pesme slične njoj, i navijačka skandiranja, i murale, i sve tome slično - kao delove brižljivo pripremljene propagandne operacije. Sama Darja Dugina, koja je nesumnjivo bila žrtva terorističkog napada i kao takva zaslužuje ono što zaslužuju i sve druge žrtve, pravdu, ovde je potpuno nebitna. Bitna je samo, kako kaže Kovaljev, upotrebna vrednost njenog leša u svrhe patriotske propagande. Kako bi ta propaganda bila što ubedljivija, pokojnici se pripisuju različite osobine i epiteti koji imaju malo veze sa stvarnošću. Na primer, uporno se insistira da je bila "filozofkinja", i u prilog toj tezi navodi se činjenica da je studirala filozofiju, kao i da se, u čast slavnog antičkog filozofa, neretko potpisivala kao Darja Platonova. Istina je da je Dugina za života bila, baš kao što kaže Davidova, samo ratna propagandistkinja iz drugog ili trećeg ešalona, najpoznatija po negiranju ruskih ratnih zločina. Ono malo navodno filozofskih tekstova koje je ostavila iza sebe otkriva samo opšta mesta tzv. Nove desnice, koja se skoro bez varijacija ponavljaju od fašističkog mislioca Julijusa Evole, pa sve do samog Aleksandra Dugina.
Ima nečeg zaista žalosnog u priči o ovoj mladoj ženi koja nije imala prilike da se odvoji od senke svog oca, niti da se otme njegovom otrovnom uticaju, koja je i poginula zbog njega, u eksploziji bombe po svemu sudeći namenjene upravo njemu. Ali to nije priča o heroizmu, "svetoj žrtvi" i polaganju života na "oltar" otadžbine, već o osobi koja je bila instrumentalizovana celog svog života, a sada je to i u smrti.
Neofašisti i neonacisti u svetosavskom domu
Kada sam video plakat koji za 20. februar u Svetosavskom domu u Nišu, najavljuje kantatu u devet činova pod nazivom "Daša", posvećenu "tragično preminuloj filozofkinji Darji Platonovoj", bilo mi je odmah jasno o čemu je reč. Naravno, u pitanju je bio samo još primer ovog kulta Darjine žrtve u funkciji ruske ratne propagande. Nije me previše zbunila ni činjenica da su autori i izvođači kantate listom Italijani i Italijanke - Dugin ima snažne veze sa italijanskom desnicom. Pa ipak, ništa me nije pripremilo na ono što sam, istražujući imena sa plakata, saznao.1
Na primer, Ines Pedreti, koja je adaptirala tekstove Darje Dugine u stihove, ne samo da je po sopstvenom priznanju fašistkinja, već je bila i kandidatkinja pokreta koje se, bez ikakve ironije zove Nationalsozialistische arbeiter bewegung (NSAB), odnosno Nacionalsocijalistički radnički pokret. Ukoliko iko sumnja da je ovo direktna referenca na ime nacističke partije (Nationalsozialistische Deutsche Arbeiterpartei - NSDAP), tu je i dizajn koji jasno ukazuje na inspiraciju nacizmom, kao i "program u 25 tačaka", koji opet jasno ukazuje na neslavni istoimeni program nacističke partije. Pedreti, dakle, nije samo fašistkinja, već i neonacistkinja, koja se svojih stavova nimalo ne stidi, niti ih krije.
Veza sa Duginom ide upravo preko ovih ideoloških stavova. U junu 2017, Pedreti je ispred udruženja "Arnia kolektiv" Duginu uručila takozvanu "Jule lampu" - simbolički predmet koji je Hajnrih Himler koristio u SS ceremonijama obeležavanja zimske kratkodnevice. Dugin je takođe tokom proteklih godina više puta gostovao u kulturnom centru Corte dei Brut koji pripada Rajnaldu Gracijaniju, fašističkom ideologu i publicisti, osnivaču fašističkog pokreta Meridiano Zero (po odluci Musolinijeve vlade da proglasi novi nulti meridijan), suprugu Ines Pedreti i sinu Klementa Gracijanija, poznatog fašističkog teroriste. Upravo je na ovom mestu kantata posvećena Duginoj prvi put izvedena, 20. avgusta 2023. Zvanična premijera kantate, međutim, održana je osmog februara u ruskoj ambasadi u Rimu. Tim povodom, portal Decode39 objavio je tekst pod nazivom "Upoznajte italijanske neofašiste koji pohađaju žurke u ruskoj ambasadi" i među posetiocima na prijemu na kojem je izvedena kantata prepoznao Ines Pedreti, Rajnalda Gracijanija i Mauricija Murelija - bivšeg neofašističkog teroristu koji je odležao 18 godina robije zbog ubistva policajca. Na slici sa prijema vidimo ovo troje zagrljene i nasmejane zajedno sa drugim istomišljenicima.
Bobana M. Anđelković, koja je, kako piše na plakatu, bila zadužena za "filozofsku intervenciju", novinarka je Duginovog portala GeopolitikaRu. U tekstu objavljenom na ovom portalu, koji izveštava o Duginovoj poseti Srbiji 2019, na jednoj od slika vidimo Dugina, tadašnjeg ministra vojnog, Aleksandra Vulina i Bobanu M. Anđelković. Na drugom mestu čitamo kako se Anđelković obrušava na "Jevrejina Soroša" i "Bilderberšku grupu" - što su opšta mesta savremenog antisemitizma.
Aleksandar Dugin je lično na svom potvrđenom tviter nalogu 3. februara objavio najavu za niški koncert u Svetosavskom domu. Svega nekoliko dana kasnije, režimski tabloid Informer, objavljuje tekst pod nazivom "Aleksandar Dugin oduševljen Srbima! U potpunosti razumem šta Vučić radi, uskoro će doći vreme Rusije i Srbije". Ovim ne želim da insinuiram da su dva događaja nužno povezana, već samo da je ovo kontekst u kojem se izvodi kantata posvećena Darji Duginoj. Organizatori koncerta su NVO "Prijatelji muzike", čija je zastupnica Dragana Moles, niška operska pevačica i jedna od najavljenih izvođačica kantate, te Studio za projektovanje, inženjering i konsalting, "Art Pen", Ljubiša Mitić PR, ali čini se da te informacije ne govore puno o pravoj pozadini ovog događaja.
Događaj najavljen za 20. februar otkriva nam duboku vezu između Aleksandra Dugina i njegovog Evroazijskog pokreta, italijanske neofašističke, pa i neonacističke desnice, i režima u Srbiji. Teško je poverovati da je ovako nešto moguće organizovati bez znanja i blagoslova gradskih vlasti, a verovatno i službi bezbednosti. Iako Svetosavski dom zvanično pripada Srpskoj pravoslavnoj crkvi, grad Niš je aktivno učestvovao u njegovom opremanju i pretvaranju u glavni gradski prostor za koncerte klasične muzike i slična događanja.
Ovakav događaj je zaista, kako bi to nespretno, ali tačno, rekao Dragan Dobrašinović. "poklon najlepši drugima" - ruskoj ratnoj propagandi i italijanskoj neofašističkoj desnici. Žrtvu ponovo podnosi Srbija, a u ovom slučaju i grad Niš, koji će još jednom biti obeleženi kao sigurna kuća za ekstremiste i neofašiste svih boja.
Objavljeno: 16 feb 2024 pescanik-net, Rastislav Dinić
