Mesnevija o pismenima i nepismenima
Ne plaćaj splavaru dok ne stigneš na drugu stranu
Objavljeno: 19. jun 2013
Mevlana Dželaludin Rumi (30. sep 1207 – 17. dec 1273) bio je turski sufi, perzijski pjesnik, učenik prava, teolog i učitelj islamskog tasavufa. Ime "Rumi" dobio je zbog toga što je život proveo u Rumu (Rumski sultanat, današnja srednja Anadolija), a titulu Mevlana (što znači "vodič" ili "učitelj") dobio je kao osnivač sufi reda Mevlevija.
Rumijeva najpoznatija poema "Masnevija" sastoji se od šest knjiga i bavi se raznim temama, često u obliku parabola ili anegdota napisanih u slikovitom stihu. Jedna od tih priča "mesnevija" zove se - Priča o gramatičaru i splavaru. Ona na duhovit i alegoričan način govori o ograničenosti ljudskog stvorenja.
Priča o gramatičaru i splavaru
Jednog dana na splav se ukrcao neki umišljeni gramatičar i čim se smjestio, pun sebe kakav je bio, upitao je splavara da li je išao u školu i da li je nekada učio gramatiku. Kada splavar odgovori da nije, uobraženi gramatičar mu nadmeno odvrati:
- E, onda si protraćio polovinu svoga života!
Malo potom, splav zahvati oluja i digoše se visoki talasi. Splavar iskoristi priliku i upita obrazovanog gramatičara:
- Znaš li ti da plivaš?
- Ne! - zakuka gramatičar, a splavar na to reče:
- E, onda si protraćio cijeli svoj život!
Kada u sebi usmrtiš ljudske nagone i osobine
More Božanskih tajni uzdići će te u visine
Gramatičara smo tako skrojili
Da biste naučili gramatiku (samo)poništenja
U samoponiznosti ćete pronaći zakon zakona
Gramatiku gramatike i sintaksu sintakse
U ovoj Rumijevoj mesneviji o gramatičaru i lađaru, gramatičar predstavlja formalno, diskurzivno znanje, dok je lađar prost čovjek, obično božije stvorenje, kome nije strano intuitivno "unutrašnje znanje". Tolerantnost i samoponiznost su, kako bilo, zakon zakona, gramatika gramatike i sintaksa sintakse.
Samo je školovani idiot veći idiot od neškolovanog idiota
Krnji ljudski razum često je generator nesuvisle dogmatičnosti i intelektualnog slijepila - takav je i način poimanja onih koji imaju samo jednu - svoju - istinu.
Takve su nesuglasice teologa različitih vjera koje Mevlana upoređuje sa svađom četvorice prosjaka oko grožđa kojima je neki čovjek dao jedan "dirhem" (novčić). Jedan od njih, koji je govorio persijski jezik, predložio je da tim parama kupe angur (grožđe na persijskom). Drugi, koji bijaše Arap, ljutito na njega povika i reče da ne želi grožđe, veċ žinab (grožđe na arapskom). Treċi među njima, Turčin, reče: - "Taj novac je moj, ja neċu žinab, ja želim samo uzum!" (grožđe na turskom). Tada se oglasi i četvrti, porijeklom Grk, koji reče: - "Manite se, prijatelji rasprave: ja želim istafil!" (grožđe na grčkom). Prosjaci onda zapodjenuše svađu, jer nisu znali značenje ovih imena. Ogrezli u svom neznanju i nestrpljivosti, oni jedni na druge nasrnuše i stadoše da se udaraju pesnicama...
Da se tu kojim slučajem obreo onaj mudrac koji je upuċen u tajne govora i koji govori stotine jezika, sigurno bi ih izmirio i rekao im: - "Ovim jednim dirhemom ispuniċu sve vaše želje redom. Ako mi povjerite neiskvarena srca, ovaj ċe vam novčiċ podariti sve želje. Jedan dirhem postaċe četiri i ujediniċe četvoricu dušmana. Vaše riječi vas razdvajaju u svađi. A moj vas govor miri u sjedinjenju. Zato je bolje da utihnete i ni riječi više! Postaċu vaš jezik i kroz moja usta ċete govoriti. Jer, iako vaše riječi pomirljivo zvuče, opet su razlog vaše nesloge i svađe".
Iz usta učitelja teče jedinstvo i sloga, iz usta zavidnika dolaze razdor i nesloga.
M II, 3679-3692; 3699-3705
Ljudi se rađaju kao neznalice, a ne kao glupani. Pravi glupani postanu tek kad završe neku školu
-- Bertrand Russell
