Prije mnogo godina živio je car koji je mislio samo na svoje ruho. Jednog dana dođu dvije lopuže, predstavivši se kao tkalci, pa kažu caru da će mu sašiti predivno novo ruho koje će biti najbolje na svijetu - a za svakog ko ne uspije vidjeti njegove predivne niti, znaće se odmah da je glup.
Caru se svidi ta ideja pa dade lopovima puno zlata, srebra i svile, a lopuže sve to strpaše u svoju torbu i odoše zadovoljni.
Kako se tkanje "oteglo", Car posla svog starog ministra da pogleda kako napreduje njegov posao. Kada je ministar došao do tkalaca, nije vidio ništa jer tamo nije ni bilo ničega - a stari ministar pomisli kako je on sigurno glup. Lopuže započnu pokazivati kako napreduju radovi i nabrajati sve predivne šare koje ministar nije vidio. Da ne bi ispao glup, ministar na kraju rekne da su šare vrlo lijepe i da posao napreduje dobro, te ode Caru da mu ispriča sve boje i šare koje je "vidio" na njegovom novom ruhu.
Uskoro tkalci zatraže još više srebra, zlata i svile, a u tkalački stan ne dospije niti jedna jedina nit. Tkanje se opet oteglo, Car posla svog drugog službenika, a i sa njim bude isto kao i sa starim ministrom. Uskoro tkalci zatraže još više srebra, zlata i svile. Na kraju ode i sam Car sa grupom odabranih službenika da vidi kako napreduju radovi, ali ni Car nije vidio ništa te pomisli da je bolje da se pretvara kako vidi svoje ruho - nego da drugi pomisle da je i Car glup.
Tako se Car na kraju pretvarao da oblači svoje novo ruho. Kada je izašao pred puk niko nije ništa vidio na njemu. Jedno dijete u taj čas poviče: "Ljudi, pa Car je go!" - a za njim krenu i cijeli puk smijati se i vikati: "Car je go! Car je go!". Car je nastavio još ponosnije hodati ne obazirući se na svoj puk.
Nekada davno u nekom dalekom kraljevstvu vladao je car koji je više od svega voleo lepu, modernu i skupocenu odeću na koju je trošio nemereno mnogo blaga. Nikada nije brinuo o svojim sunarodnicima, slugama pa čak ni o svojim najbližima već samo o kupovini odeće.
Jednog dana, u njegovo kraljevstvo stigoše dva mladića koji odoše kod cara i predstaviše se za vrhunske krojače iz dalekog kraljevstva. Car ih oduševljeno primi i odmah zapita:
- Gospodo, dobro došli u moje kraljevstvo. Kažite mi, kakva odela šijete?
- Hvala na gostoprimstvu, Vaše Veličanstvo. Mi šijemo specijalna odela koja prelepo izgledaju, napravljena su od najkvalitetnijih materijala i poseduju magičnu moć - naša odela
su nevidljiva svima koji su glupi i koji ne zaslužuju da žive plemićkim životom.
- Sa ovim odelom mogu da proverim ko zaslužuje da živi na dvoru a ko ne... I uvek ću znati koji ljudi su pametni pa više nikada neću gubiti vreme pričajuci sa glupima. - pomisli car.
Car naredi slugama da se mladićima donese zlata koliko god zatraže kako bi što pre počeli da rade. Mladići uzeše zlato, odoše u zasebnu sobu gde mogu u miru da rade i narediše da ih niko ne prekida dok ne završe. Priče o ovome su brzo procule po celom kraljevstvu i svi su željno iščekivali da vide kakvo izgleda to novo carevo odelo, ali i da saznaju ko ne zaslužuje da bude plemić na dvoru kao i koliko su drugi ljudi glupi.
Nakon nekoliko dana mladići saopštiše da car može poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske, ali da car ne sme doći sve dok odelo ne bude u potpusnosti gotovo. Car posla svog najstarijeg ministra koji je pametan, mudar i pošten smatrajući da će on najbolje proceniti da li je odelo kvalitetno i biti u stanju da mu prenese utiske... Stari ministar uđe u sobu a dva mladića ga dovedoše do stola na kome je stajalo odelo i upitaše ga da li je zadovoljan izborom boja na odelu. Ministar je širom otvario oči, premeštao naočare sa jedne na drugu stranu i trudio se da vidi odelo ali nije mogao jer ga nije ni bilo.
- Pa kako vam se sviđa ovo što smo do sada uradili? Da li ste zadovoljni?
- Ah, da, veoma je lepo... - zatečeno reče ministar. Veoma mi se sviđa izbor boja i šara na tkanini.
- Veoma nam je drago da to čujemo - rekoše mladići. Kažite caru da spremi još zlata ukoliko želi da nastavimo da radimo.
- U redu, preneću vaše zahteve caru - reče stari ministar i ode.
Mladići nastaviše da rade i nakon nekoliko dana opet saopštiše da car može poslati nekog od svojih slugu da pogleda odelo i prenese caru svoje utiske, ali da car i dalje ne sme doći jer odelo nije u potpusnosti gotovo. Car tada posla muža svoje ćerke, princa, da pogleda odelo i prenese utiske. Mladi princ uđe u sobu, priđe stolu ali baš kao i stari ministar ne vide ništa jer nije bilo ničega na stolu.
- Odelo je skoro završeno - rekoše lmadići. Da li vam se sviđa?
- Veoma je dobro, zadovoljan sam vašim radom i to ću reći caru - reče uplašeni princ koji je zbog ovoga pomislio da nije dostojan trona koji ga jednog dana očekuje.
- Odlično! Recite caru da spremi još zlata i odelo će biti završeno za par dana.
- U redu, preneću vaše zahteve caru - reče zabrinuti princ i ode.
Uskoro mladići saopštiše da je odelo završeno i pozvaše cara da dođe. Car okupi svoje najviše ministre, porodicu i prijatelje i ode kod mladića. Čim uđoše u sobu stari ministar i princ smatrajući da odelo svi vide povikaće:
- Pogledajte ga samo, zar nije prelepo? Te boje, te šare, taj kroj...
Car priđe bliže stolu ali ne vide ništa. Onda se zapita da li je on glup, ili još gore - ne zaslužuje da vlada... Međutim brzo se okrenu ka mladićima i reče da je odelo odlično, da je najlepše koje je ikada imao i da je prezadovoljan. Nakon toga svi u sobi odmah počeše da pričaju o odelu i da komentarišu između sebe iako ga nisu videli ali da ne bi ispali glupi. Car zaposli mladiće kao zvanične kraljevske krojače i reče da će novo odelo nositi na velikoj svečanosti koja će biti odžana za neki dan.
Kada je došao dan velike svečanosti mladići pozvaše cara kod njih u odaje da ga obuku. Car povede opet najviše ministre, porodicu i prijatelje pa ode kod mladića. Kada uđoše u odaje mladići priđoše caru i rekoše:
- Ovo su pantalone, ovo je odelo a evo ga i ogrtač... Sva tri dela su laka kao pero i to je jedna od magičnih osobina naših odela, onaj ko ih nosi neće uopšte osetiti da ih ima na sebi.
Onda prođoše po sobi i dadoše drugima da dodirnu tkaninu i uvere se koliko je laka.
- Zaista, ovo je neverovatno - svi širom sobe počeše da komentarišu iako niko i dalje nije video odelo koje nije ni postojalo.
Nakon toga mladići zamoliše cara da se skine pa obojica priđoše i počeše da ga oblače, deo po deo svoje nevidljive odeće. Kada završiše car stade pred ogledalo pa poče da se ogleda:
- Kako dobro izgleda... Kako mi dobro stoji... Kakve prelepe boje... Kakve šare... A tek kako je lako... Ovo je zaista najbolje odelo koje sam ikada kupio. Idemo na svečanost - reče car.
Napolju je bilo puno ljudi i svi su željno iščekivali da vide carevo novo odelo. Kada najzad car izađe sa svojom pratnjom koja je išla iza njega i pravila se da drži dugi ogrtač kako se ne bi uvukao po zemlji svi počeše da pričaju o odelu i da ga hvale. Niko nije želeo da prizna da ne vidi odelo i da bude proglašen za glupog.
- Ali on nema ništa na sebi - povika jedno malo dete koje je stajalo u masi.
- Dete govori istinu, car jeste go - povika zatim otac deteta.
- U pravu ste, ni ja ne vidim odelo - povika čovek pored.
- Ni ja... Ni ja... Ni ja... - počeše da viču ostali ljudi.
Na kraju su svi počeli da se smeju golom caru, čak i njegove najbliže sluge. Car postiđen brzo pobeže u dvor gde ne nađe mladiće koji su odavno pobegli sa svojim zlatom. Od tog dana car se promenio, više nije mario samo za odela već za svoj narod, svoje sluge a naročito za svoju najbližu porodicu.
Hans Christian Andersen (1805. – 1875.) je danski književnik, sin siromašnog postolara koji je proveo djetinstvo u bijedi, prepušten sam sebi i svojoj mašti. Izbjegavao je školu, pa je s redovitom obukom počeo kasno, kad je sa 14 godina došao u Kobenhavn. Kasnije mnogo putuje po Europi i Americi. Godine 1827. objavio je svoju prvu pripovijest, a zatim 1829. i putopis "Pješice od Kanala Holmen do istočne točke Amagu", pa niz lirskih pjesama, melodrama, romana itd. Svoj pravi izraz našao je tek u bajkama kojima je stekao svjetsku slavu i priznanje. Bajke, bilo da su uzete iz vilinskog svijeta, pučke predaje, bilo da pripovijedaju o jednostavnim ljudima i stvarima svakidašnjice, zapravo su slike života s njegovim dobrim i lošim stranama. Odlikuju se humanošću, prostodušnošću i mudrošću, a prožete su profinjenim osjećajem pjesnika za neiscrpive ljepote svijeta.
